Dečji autizam je pervazivni razvojni poremećaj, koga karakteriše trijada oštećenja verbalne i neverbalne komunikacije, socijalne interakcije i imaginacije. Da bi se dijagnostikovao dečji autizam, sva tri kriterijuma moraju biti ispunjena, odnosno dete mora imati navedena oštećenja u sve tri oblasti. Mnogi roditelji opisuju da je rani razvoj protekao bez ikakvih problema, da je dete čak bilo napredno za svoj uzrast i onda, u jednom trenutku, da se ,,povuklo u sebe i postalo odsutno“. To se najčešće i događa. Dete se normalno razvija sve do jednog perioda, prohoda, progovori i obično između 15.-19. meseca dolazi do regresijie ili stagnacije u govoru i promena u ponašanju. Počinju da se javljaju oštećenja u komunikaciji, interakciji i imaginaciji, propraćeni specifičnim bihevioralnim manifestacijama poput stereotipnih i repetitivnih pokreta rukama, telom i drugim problemima.
Problemi u komunikaciji
Što se tiče problema u oblasti komunikacije javlja se nedostatak želje za bilo kakvom vrstom kumunikacije. Deluje nam kao da dete uopšte ne želi da razgovara i komunicira sa nama, već se komunikacija svodi samo na zadovoljavanje detetovih potreba. Na primer ako je dete žedno, neće Vas pogledati u oči i reći: ,,Mama ja sam žedan, hoću da pijem vodu!“, nego će reći samo ,,voda“ ili će gledati u nju, pružati ruku ka čaši itd. Govor može da izostane u potpunosti, da dete uopšte ne priča, može sporije da se razvija i da bude propraćen teškoćama. Ukoliko je razvijen, stereotipan je, pun bukvalnosti, sa nerazumevanjem šala. Dete nema svest o socijalnoj funkciji, dijalogu – govor ide u jednom smeru. Dete pretpostavlja da su njegove želje i zamisli poznate drugima. Neverbalna komunikacija je dosta siromašna, ne postoje gestovi ni kontakt očima.
Problemi u socijalnoj interakciji
Problemi u oblasti socijalne interakcije su povezani sa nedostatkom zajedničke pažnje. Dete ne gleda u istom pravcu gde gleda roditelj i ne pokazuje prstom na predmete. Često se ne odaziva na ime. Deluje nam da deca sa autizmom nemaju želju za interakciju sa drugim osobama. Oni ne razumeju nepisana društvena pravila i njihova interakcija je ograničena. Mogu na različite situacije da reaguju burno. U nepoznatim i novim okolnostima, mogu reagovati emotivno, neprimereno za to mesto i vreme. Mogu imati prijateljske ali neobične reakcije. Deca sa autizmom nemaju sposobnost da se stave u tuđu poziciju i razumeju šta druga osoba doživljava – nemaju empatiju. Karakteriše ih nedostatak motivacije da udovolje drugoj osobi, baš iz razloga jer ne mogu situaciju da sagledaju iz druge perspektive, nego samo iz svog ugla.
Problemi u socijalnoj imaginaciji
Što se tiče poteškoća u oblasti socijalne imaginacije deca iz autističnog spektra se ne igraju sa igračkama na isti način. Na primer umesto da se igraju i pomeraju autić, ona će biti koncentrisana samo na točkove automobila, koje će okretati, pre nego što će autić gurati po zemlji. Ponavljaće često samo svoju igru, npr. uzeće jedan predmet ili igračku, i neobično će postupati sa tim, mogu ga vrteti, lupkati, dugo posmatrati itd. Karakteriše ih odsustvo mašte u misaonim procesima i nemogućnost korišćenja imaginacije tokom igre. Dete ne može da se igra igri pretvaranja, da zamisli da je banana telefon, pa da se pravi da zove i da priča sa nekim, da se pretvara da je neka životinja i slično. Predmete doživljava bukvalno i koristi ih za igru po sopstvenim pravilima i načinima. Javlja se otpor pri promenama, poput burnog reagovanja kad promenimo put do kuće, škole, ako napravimo drugačiji raspored predmeta.
Pored ove trijade oštećenja, kod dece sa autizmom mogu se javiti i senzorne poteškoće, problemi u primanju i obradi informacija koje dolaze iz čula (vid, sluh, miris, ukus, dodir). Detetu će zasmetati neki zvuk, koji ne mora da bude preterano jak, na koji mi nećemo ni obratiti pažnju. Isto tako će mu zasmetati svetlo, ili neki materijal, nešto što dodirne, čuje ili vidi. Može mu zasmetati određena boja, miris, ukus, tekstura, koja ne smeta drugoj deci. Poteškoće u spavanju se takođe mogu pojaviti. Što se tiče ishrane, deca iz ovog spektra, mogu biti dosta izbirljiva kad je hrana u pitanju, izbegavaće da probaju i jedu nove i nepoznate stvari. Rituali i opsesije će biti prisutne na dnevnom nivou, u svakodnenvim aktivnotima. Neka deca će biti fascinirana TV reklamama, kompjuterima, telefonima, crtanim filmovima. Fobije i strahovi, stereotipni pokreti rukama i telom, uznemirenost i hiperaktivnost takođe mogu biti izraženi.
Deca iz autističnog spektra će često biti fokusirana na nevažne detalje, u sred neke radnje koje obavljaju ili igre, mogu odjednom prestati sa aktivnošću i zagledati se u neki nevažan predmet ili mrlju na zidu. Imaju poteškoće u razvijanju samostalnosti. Mogu se pojaviti i problemi u razvoju grube i fine motorike – da ne umeju da bace i uhvate loptu, da ne mogu samostalno da jedu kašikom i viljuškom, vežu pertle. Pored navedenih stvari, moguće je i prisustvo problema u opažanju, pažnji, kratkoročnoj memoriji, problemi u proceni svoje i tuđe bezbednosti i mnogi drugi. Razvojne abnormalnosti mograju biti prisutne tokom prve tri godine života. Tri do četiri puta autizam se javlja češće kod dečaka, nego kod devojčica.
Kako rešavati ove probleme?
Terapija je sveobuhvatna i pokriva sve segmente dečjeg razvoja, gde su poteškoće prisutne. Deca se uče novim i poželjnim oblicima ponašanja. Pored bihevioralne (ABA) terapije i kognitivnih vežbi, rade se vežbe za razvoj govora, vežbe za grubu i finu motoriku, vežbe grafomotorike, vežbe za kratkoročnu i dugoročnu memoriju, igra, ritam, vežbe konstruktivne praksije, vizuelne percepcije, vežbe pažnje, bilateralne koordinacije, vežbe za proprioceptivni i vestibularni sistem, vežbe za praksiju tela i šake. Pošto se najviše poteškoća javljaju u oblasti govora i komunikacije, najintenzivnije se radi na razumevanju i produkciji govora – dete uči da izgovara i razume značenje reči i rečenica (od jednostavnih do složenijih).
Za svako dete se pravi individualni plan rada, prema njegovim potrebama, odnosno prema njegovim ,,slabim tačkama i snagama“. Dete se na prvoj terapiji proceni, kroz glavne segmente psihomotornog razvoja, te se na osnovu procene psihologa, na terapijama rade programi namenjeni baš za to dete. Ukoliko je dete na početnom nivou i ne govori, kreće se od neverbalnih programa, gde dete uči da ostvari kontakt očima, da samostalno sedi na stolici, da koristi pokazne geste koji su osnov za razvoj zajedničke pažnje. Uči i da izgovori prve, jednostavne reči. Uči da izvrši jednostavne naloge, prepozna bliske ljude, objekte, radnje na slikama, delove tela itd. Na naprednijim nivoima, dete uči društvene veštine, da odgovori na teža pitanja iz opšteg znanja, da daje primere, da logičko završava rečenice, da predviđa ishode, da gleda iz druge perspektive. Takođe se radi na imaginaciji, deca se uče igre pretvaranja, igre sa društvenim pravilima. Radi se i čitanje, pisanje, matematičke operacije i priprema za školu.
Prvi rezultati su najčešće vidljivi ubrzo, od nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Uspeh zavisi od kapaciteta deteta i vremena koje je posvećeno radu sa detetom. Nakon svake završene terapije, roditelj dobija detaljno napisan i objašnjen program (kako bi sa njim mogao da obnavlja gradivo kod kuće), jer što se više radi sa detetom, dete će brže usvojiti i naučiti novo gradivo. Neki roditelji se odlučuju za nekoliko terapija svakodnevno (1-4 terapije svaki dan), dok se drugi odlučuju za nekoliko terapija na nedeljnom nivou. O broju terapija odlučuje sam roditelj, prema svojim mogućnostima i potrebama.
Autor: Neva Počuča, dečiji psiholog i ABA praktičar