Концепт дечјих права у нашој широј јавности увек изазива опречне ставове. То се дешава из неколико разлога.
У конфликту с патријархалним ставом
Прво, он је у супротности са једним традиционалним и патријархалним ставом распрострањеним у нашем културном наслеђу да су деца објекти васпитања, а не његови активни учесници. Деца су ту виђена као бића којима треба “улити у главу” одређена правила, норме и знања униформно, без обзира на њихове индивидуалне разлике а у складу са унапред утврђеним стандардима и очекивањима. Од деце се очекује послушност и извршавање.
Родитељи су у том концепту преносиоци и извршиоци васпитног процеса. Овај тип односа родитељ – дете огледа се у комуникацији на нивоу “ћути, слушај и ради шта ти се каже”.
Корпус дечјих права, насупрот томе, подразумева да је васпитање интеракција између две особе, једне одрасле и зреле и друге која је у развоју. У том смислу, дете је индивидуа са специфичним потребама и могућностима и активан је учесник васпитног процеса који онда подразумева потпуно другачију комуникацију.
Проблем је у томе што један број родитеља није довољно оспособљен за активно и конструктивно комуницирање са децом које излази из оквира традиционалистичког приступа. Чињеница је да код нас планско пружање подршке родитељима и јачање њихових родитељских компетенција не постоји. Родитељи су препуштени сами себи и они се сналазе како знају и умеју. При томе се друштвени контекст толико променио да су искуства претходних генерација (која су до сада била главни родитељски ресурс – радимо онако како су радили наши родитељи) потпуно неупотребљива.
У тој ситуацији када стари обрасци не дају резултате, а родитељи не знају како другачије, често се осећају беспомоћно и уплашено због чега неки пут реагују љутњом и незадовољством. Онда се окрећу насумичним претрагама по инетрнету или литератури где влада велико шаренило свакојаких савета и упутстава. Неки се у томе снађу и пронађу помоћ али велики број њих остане у још већој конфузији.
Какву друштвену заједницу желимо?
Други извор отпора дечјим правима лежи у чињеници да се о њима размишља као о коначном продукту, а не о процесу и да се она сагледавају потпуно истргнуто из ширег контекста.
Опет је овде у питању начин разумевања детињства и његовог значаја за формирање личности. Вредности које развијамо код деце и начин на који их третирамо и комуницирамо са њима основ су будућег функционисања. У крајњој инстанци, у игри је дефинисање циља какву друштвену заједницу желимо да градимо и развијамо, што зависи од тога какви ће је појединци сачињавати.
У сваком случају, нашем друштву је неопходно организовано пружање подршке родитељима и јачање њихових ресурса за конструктивније родитељство. Бићемо на добром путу када уместо родитељског става “никакво дечје право неће мени да забрани да ударим своје дете кад је то потребно” дођемо до жеље да разумемо зашто имамо потребу да ударимо дете и шта да превентивно урадимо да до те потребе уопште не дође.
Деца су, као најбеспомоћнији и најслабији делови друштва увек прва на удару различитих психосоцијално проблематичних дешавања. Чак и када су сама у улози починитеља углавном се накнадно покаже да су та деца претходно била у улози жртве. И овде су у питању многоструки фактори. Сведоци смо пораста друштвене патологије, степен стресогености свакодневног живота је такође у порасту, менталне болести бележе скок. За очекивати је да ће се све то негативно одражавати на децу и да ће она бити у првим редовима оних који ће појачано трпети последице свега овога.
Ако већ то знамо требало би да се поставимо проактивно и идемо у сусрет дешавањима у виду амортизовања и смањења ових фактора ризика. Како то није увек једноставно постићи на друштвеном нивоу било би потребно организовање институционалних облика планске помоћи и саветодавног рада са децом, родитељима и читавим породицама. Ми постављамо децу као највећу вредност али проблематично интензивно штедимо на психолозима, педагозима, дефектолозима, васпитачима, наставницима и осталим актерима дечијег развоја. Стручњака који се баве добробитима деце има симптоматично мало и спадају у најлошије плаћене професионалне категорије.
Аутор: Бранкица Станојевић, психолог