Koncept dečjih prava u našoj široj javnosti uvek izaziva oprečne stavove. To se dešava iz nekoliko razloga.
U konfliktu s patrijarhalnim stavom
Prvo, on je u suprotnosti sa jednim tradicionalnim i patrijarhalnim stavom rasprostranjenim u našem kulturnom nasleđu da su deca objekti vaspitanja, a ne njegovi aktivni učesnici. Deca su tu viđena kao bića kojima treba “uliti u glavu” određena pravila, norme i znanja uniformno, bez obzira na njihove individualne razlike a u skladu sa unapred utvrđenim standardima i očekivanjima. Od dece se očekuje poslušnost i izvršavanje.
Roditelji su u tom konceptu prenosioci i izvršioci vaspitnog procesa. Ovaj tip odnosa roditelj – dete ogleda se u komunikaciji na nivou “ćuti, slušaj i radi šta ti se kaže”.
Korpus dečjih prava, nasuprot tome, podrazumeva da je vaspitanje interakcija između dve osobe, jedne odrasle i zrele i druge koja je u razvoju. U tom smislu, dete je individua sa specifičnim potrebama i mogućnostima i aktivan je učesnik vaspitnog procesa koji onda podrazumeva potpuno drugačiju komunikaciju.
Problem je u tome što jedan broj roditelja nije dovoljno osposobljen za aktivno i konstruktivno komuniciranje sa decom koje izlazi iz okvira tradicionalističkog pristupa. Činjenica je da kod nas plansko pružanje podrške roditeljima i jačanje njihovih roditeljskih kompetencija ne postoji. Roditelji su prepušteni sami sebi i oni se snalaze kako znaju i umeju. Pri tome se društveni kontekst toliko promenio da su iskustva prethodnih generacija (koja su do sada bila glavni roditeljski resurs – radimo onako kako su radili naši roditelji) potpuno neupotrebljiva.
U toj situaciji kada stari obrasci ne daju rezultate, a roditelji ne znaju kako drugačije, često se osećaju bespomoćno i uplašeno zbog čega neki put reaguju ljutnjom i nezadovoljstvom. Onda se okreću nasumičnim pretragama po inetrnetu ili literaturi gde vlada veliko šarenilo svakojakih saveta i uputstava. Neki se u tome snađu i pronađu pomoć ali veliki broj njih ostane u još većoj konfuziji.
Kakvu društvenu zajednicu želimo?
Drugi izvor otpora dečjim pravima leži u činjenici da se o njima razmišlja kao o konačnom produktu, a ne o procesu i da se ona sagledavaju potpuno istrgnuto iz šireg konteksta.
Opet je ovde u pitanju način razumevanja detinjstva i njegovog značaja za formiranje ličnosti. Vrednosti koje razvijamo kod dece i način na koji ih tretiramo i komuniciramo sa njima osnov su budućeg funkcionisanja. U krajnjoj instanci, u igri je definisanje cilja kakvu društvenu zajednicu želimo da gradimo i razvijamo, što zavisi od toga kakvi će je pojedinci sačinjavati.
U svakom slučaju, našem društvu je neophodno organizovano pružanje podrške roditeljima i jačanje njihovih resursa za konstruktivnije roditeljstvo. Bićemo na dobrom putu kada umesto roditeljskog stava “nikakvo dečje pravo neće meni da zabrani da udarim svoje dete kad je to potrebno” dođemo do želje da razumemo zašto imamo potrebu da udarimo dete i šta da preventivno uradimo da do te potrebe uopšte ne dođe.
Deca su, kao najbespomoćniji i najslabiji delovi društva uvek prva na udaru različitih psihosocijalno problematičnih dešavanja. Čak i kada su sama u ulozi počinitelja uglavnom se naknadno pokaže da su ta deca prethodno bila u ulozi žrtve. I ovde su u pitanju mnogostruki faktori. Svedoci smo porasta društvene patologije, stepen stresogenosti svakodnevnog života je takođe u porastu, mentalne bolesti beleže skok. Za očekivati je da će se sve to negativno odražavati na decu i da će ona biti u prvim redovima onih koji će pojačano trpeti posledice svega ovoga.
Ako već to znamo trebalo bi da se postavimo proaktivno i idemo u susret dešavanjima u vidu amortizovanja i smanjenja ovih faktora rizika. Kako to nije uvek jednostavno postići na društvenom nivou bilo bi potrebno organizovanje institucionalnih oblika planske pomoći i savetodavnog rada sa decom, roditeljima i čitavim porodicama. Mi postavljamo decu kao najveću vrednost ali problematično intenzivno štedimo na psiholozima, pedagozima, defektolozima, vaspitačima, nastavnicima i ostalim akterima dečijeg razvoja. Stručnjaka koji se bave dobrobitima dece ima simptomatično malo i spadaju u najlošije plaćene profesionalne kategorije.
Autor: Brankica Stanojević, psiholog