Психолог о вршњачком насиљу: Казна није решење, треба да научимо децу да решавају конфликте

У 21. веку се много више говори о вршњачком насиљу, али да ли то значи да и вршњачког насиља сада има више него раније?

“Вероватно све то што се дешава у школама лакше дође до медија него пре тридесетак година и зависи о каквом насиљу говоримо. Раније се акценат највише стављао на физичко насиље, а сада смо постали осетљивији на друге облике насиља, као што је социјално насиље, сајбер насиље или изопштавање деце из колектива. Ово о чему данас говоримо обично су неке инцидентне ситуације, тако да не бих могла, без неког прецизнијег истраживања, да кажем да ли га има више, али свакако више о њему причамо”, рекла је психолошкиња Марина Бунчић гостујући у Јутарњем програму Радио Београда 1.

Облици вршњачког насиља у 21. веку су исти као и раније, али сада насиље прате и видео-снимци који, по правилу, заврше на друштвеним мрежама чиме насиље добија много веће размере.

Вршњачко насиље по дефиницији има две стране од којих је једна физички или психички надмоћнија и то користи у контакту са другом децом.

“Многи стављају акценат на казну, али наше је да научимо децу како да решавају неке конфликтне ситуације. Морамо да им објаснимо због чега вршњачко насиље није добро. Веома је важно да дете које трпи насиље научи како да се одбрани, али никако не сме бити насилно према другом детету. Одбранити се значи пронаћи друге начине да се заштитиш. Често деца не пријављују насиље, али оног тренутка кад се одваже да потраже помоћ, већ су доста урадила за себе”, навела је Бунчићева.

Школски психолози, у складу са својим овлашћењима, покушавају да едукују нараштаје о позитивним моделима понашања, али то често није довољно када говоримо о превенцији вршњачког насиља и захтева активнију улогу родитеља у решавању проблема.

“Родитељи би требало да буду сарадници и да не очекују од школских установа да проблем реше преко ноћи. Родитељи, по правилу одмах траже одмазду према детету које је учинило неки вид насиља, а то је погрешно. Они морају да верују људима који раде са њиховом децом и да граде то поверење”, закључила је психолошкиња Марина Бунчић.