Некад се мислило да малишани који су једино дете у породици одрастају у саможиве, себичне и слабије социјално прилагођени особе због родитеља који су превише попустљиви. Данас стручњаци не мисле тако и поручују родитељима да је најтеже одгајати само једно дете.
Јединци често измишљају пријатеље и посебне светове
– Бити једино дете у породици има и својих предности и недостатака – објашњава Марјан Тошић, психолог, психолошки саветник и потпредседник Удружења психолошких саветника Србије.
– Предност је што се родитељи дететом баве с неподељеном пажњом, па малишан не мора да се бори за своје време и место у породици – додаје он.
Тако малишан одраста са осећањем самоуверености и незаменљивости.
Недостаци
Али недостатак је што дете одраста без брата или сестре, дакле без једног себи врло блиског бића са којим би требало да научи од малена о интимности, сарадњи, конкуренцији, борби, мирењу да би стекло драгоцена рана искуства о природи комуникације са другима и о људској природи.
Најгора ствар коју родитељи јединаца могу да ураде јесте да желе потпуно да контролишу и заштите дете. Такав став малишани препознају, па болећивост маме и тате користе на разне начине. Природно је дете покуша линијом мањег отпора да реши проблем и да позове маму и тату да му све заврше, али треба да се одупрете тој замци.
Вртић је решење
Ви треба да будете ту да помогнете, али морате да одгајите самостално, здраво дете. Такав малишан ће лако наћи пријатеље које ће му на прави начин надокнадити недостатак брата или сестре. Ако пак закључите да вам је дете размажено (мада је питање шта ко под тим подразумева), то значи да негде грешите. Посаветујте се са стручним лицем јер ћете тешко сами исправити оно у чему грешите. Да сте знали да одређени приступ није добар, не бисте га ни имали. У принципу, детету је потребно пуно љубави и пажње уз јасне границе и правила у понашању свих у кући.
Даље, добро је да дете дате у вртић чим напуни три године, под условом да се с њим обави добра припрема и то укључивање изведе постепено. Група деце не би смела да буде превелика како би се, уз помоћ васпитача, успоставили добри и квалитетни међусобни односи међу децом. Такво искуство из вртића ће сигурно веома помоћи детету у процесу социјализације. Ако и под таквим условима дете и даље има проблема са социјализацијом, потребно је обратити се за стручну помоћ.
Јединци често измишљају пријатеље и посебне светове
– Бити једино дете у породици има и својих предности и недостатака – објашњава Марјан Тошић, психолог, психолошки саветник и потпредседник Удружења психолошких саветника Србије.
– Предност је што се родитељи дететом баве с неподељеном пажњом, па малишан не мора да се бори за своје време и место у породици – додаје он.
Тако малишан одраста са осећањем самоуверености и незаменљивости.
Недостаци
Али недостатак је што дете одраста без брата или сестре, дакле без једног себи врло блиског бића са којим би требало да научи од малена о интимности, сарадњи, конкуренцији, борби, мирењу да би стекло драгоцена рана искуства о природи комуникације са другима и о људској природи.
Најгора ствар коју родитељи јединаца могу да ураде јесте да желе потпуно да контролишу и заштите дете. Такав став малишани препознају, па болећивост маме и тате користе на разне начине. Природно је дете покуша линијом мањег отпора да реши проблем и да позове маму и тату да му све заврше, али треба да се одупрете тој замци.
Вртић је решење
Ви треба да будете ту да помогнете, али морате да одгајите самостално, здраво дете. Такав малишан ће лако наћи пријатеље које ће му на прави начин надокнадити недостатак брата или сестре. Ако пак закључите да вам је дете размажено (мада је питање шта ко под тим подразумева), то значи да негде грешите. Посаветујте се са стручним лицем јер ћете тешко сами исправити оно у чему грешите. Да сте знали да одређени приступ није добар, не бисте га ни имали. У принципу, детету је потребно пуно љубави и пажње уз јасне границе и правила у понашању свих у кући.
Даље, добро је да дете дате у вртић чим напуни три године, под условом да се с њим обави добра припрема и то укључивање изведе постепено. Група деце не би смела да буде превелика како би се, уз помоћ васпитача, успоставили добри и квалитетни међусобни односи међу децом. Такво искуство из вртића ће сигурно веома помоћи детету у процесу социјализације. Ако и под таквим условима дете и даље има проблема са социјализацијом, потребно је обратити се за стручну помоћ.
Измишљени светови
Ако приметите да и поред тога дете прави своје измишљене светове, нема разлога за бригу – сва деца то раде. Па ипак удаљавати се од реалности и стално живети у тим световима је озбиљан симптом који тражи озбиљан терапијски рад. Кроз терапију игром добар терапеут може открити узроке дететовог отуђивања од друге деце и помоћи му да своје унутрашње конфликте превазиђе или бар освести и ублажи.
Себичност
Што се себичности тиче, оно дете које не жели да дели има неки свој унутрашњи разлог за то. Ово је блажи психолошки проблем у односу на незаинтересованост за другу децу, али је потребно радити на њему. Често пута је то развојни проблем јер се појављује код многе деце и обично се спонтано губи. Уколико се то не деси, индикован је терапијски рад уколико родитељи сами не открију о чему се ради.
– Оно што, по мом мишљењу, није добро то је да родитељи силом терају дете да дели онда када оно то не жели. То само више може да искомпликује проблем него да га разреши – објашњава психолог Тошић.
Проблем себичности није битно другачији од проблема осећаја више вредности или потребе да дете стално буде главно. Ово су све начини, то јест психолошки маневри да дете себе заштити од неких болних осећања. Најбржи начин да заустави осећај губитка и ниже вредности јесте да никоме ништа не даје и да се поставља супериорно у односу на друге. Понекад дете осећа да је главно зато што је тај модел понашања видело у породици или га неко психолошки награђује за такво понашање. Неће сви родитељи себи поставити циљ да створе толерантно дете спремно на сарадњу. Напротив, многи родитељи намерно охрабрују такмичарски дух, ривалство, борбу, себичност и пробојност код своје деце, верујући да оно и треба да се осећа супериорно.
– Васпитавање јединца, по мом мишљену, није битно другачије од васпитавања деце која нису јединци – оцењује Тошић.
– Дете је дете, најважније му је да се његове потребе задовоље. Једино на шта би родитељи јединца требало да обрате пажњу је да му помогну да изађе из позиције у центру пажње и научи да се приближи својим вршњацима, стекне врло блиске пријатеље и научи да сарађује са њима и дели како не би остало у само у свом малом краљевству – саветује он.
Јединци су маштовити
И на крају, за утеху оним родитељима који и даље жале што немају више деце – научници су доказали да су јединци веома маштовити и креативни, што се приписује чињеници да доста времена проводе сами. Развијају своје унутрашње светови и ликове који представљају дивну подлогу за развој креативне личности. Кад маштовито дете проводи довољно времена у друштву вршњака и кад је добро социјално прилагођено (тачније кад свет маште није компензација за усамљеност), лако може да израсте у самосвесну особу која нема потребу да ради све што и остала деца у друштву.
Што се себичности тиче, оно дете које не жели да дели има неки свој унутрашњи разлог за то. Ово је блажи психолошки проблем у односу на незаинтересованост за другу децу, али је потребно радити на њему. Често пута је то развојни проблем јер се појављује код многе деце и обично се спонтано губи. Уколико се то не деси, индикован је терапијски рад уколико родитељи сами не открију о чему се ради.
– Оно што, по мом мишљењу, није добро то је да родитељи силом терају дете да дели онда када оно то не жели. То само више може да искомпликује проблем него да га разреши – објашњава психолог Тошић.
Проблем себичности није битно другачији од проблема осећаја више вредности или потребе да дете стално буде главно. Ово су све начини, то јест психолошки маневри да дете себе заштити од неких болних осећања. Најбржи начин да заустави осећај губитка и ниже вредности јесте да никоме ништа не даје и да се поставља супериорно у односу на друге. Понекад дете осећа да је главно зато што је тај модел понашања видело у породици или га неко психолошки награђује за такво понашање. Неће сви родитељи себи поставити циљ да створе толерантно дете спремно на сарадњу. Напротив, многи родитељи намерно охрабрују такмичарски дух, ривалство, борбу, себичност и пробојност код своје деце, верујући да оно и треба да се осећа супериорно.
– Васпитавање јединца, по мом мишљену, није битно другачије од васпитавања деце која нису јединци – оцењује Тошић.
– Дете је дете, најважније му је да се његове потребе задовоље. Једино на шта би родитељи јединца требало да обрате пажњу је да му помогну да изађе из позиције у центру пажње и научи да се приближи својим вршњацима, стекне врло блиске пријатеље и научи да сарађује са њима и дели како не би остало у само у свом малом краљевству – саветује он.
Јединци су маштовити
И на крају, за утеху оним родитељима који и даље жале што немају више деце – научници су доказали да су јединци веома маштовити и креативни, што се приписује чињеници да доста времена проводе сами. Развијају своје унутрашње светови и ликове који представљају дивну подлогу за развој креативне личности. Кад маштовито дете проводи довољно времена у друштву вршњака и кад је добро социјално прилагођено (тачније кад свет маште није компензација за усамљеност), лако може да израсте у самосвесну особу која нема потребу да ради све што и остала деца у друштву.
Биљана Тасић
Извор: Блиц