– Deca se rađaju sa urođenom potrebom za kontaktom sa drugim ljudima. Već u prvim danima života ljudi su najvažniji deo sveta koji upoznaje. Naoružane bespomoćnošću, plačem, osmehom, osnovnim veštinama koje su im potrebne da uspostave komunikaciju, skrenu pažnju na sebe. Dete postaje svesno sebe u odnosu s drugim ljudima, uči o njima, o sebi, prilagođava svoje ponašanje stiče različita iskustva. Stvara svoju ličnost. – kaže za naš portal psiholog Vesna Janjević Popović.
Vesna je školski psiholog sa dugogodišnjim iskustvom, jedan od saradnika UNICEF-a, autor i koautor nekoliko priručnika za roditelje i didaktičkih materijala. Tema našeg razgovora s njom ne – komunikacija. Kako treba da izgleda kvalitetna komunikacija u porodici? Kako prepoznajemo poziv deteta da s nama komunicira i šta kad jednostavno – ne ide?
– Od petog meseca primećujemo da emocionalne reakcije drugih osoba deluju zarazno na bebu. Plač i uznemirenost druge osobe izaziva istu reakciju kod bebe. Kad je nesigurna šta se događa, beba će se okretati prema majci i tražiti odgovor u njenom izrazu lica. – objašnjava naša sagovornica.
Govoreći o tome kako možemo da prepoznamo da li smo, kako se to sad popularno kaže, diskonektovani od svoje dece, Janjević Popović kaže da svaka promena ponašanja od uobičejenog može da bude signal. Ako dete ne želi na omiljeni sport, osamljuje se, izbegava aktivnosti koje inače voli – sve su to signali.
– Važno je da u svim situacijama slušamo dete bez osuđivanja. Da mu damo mogućnost da razmišlja o posledicama svojih aktivnosti. I da smo jasni od sasvim ranog uzrasta koje su vrednosti naše porodice. Ako greškom donese tuđu gumicu, dogovorićemo se da je vrati, bez prigovaranja, a sigurno nećemo reći „nema veze i tvoju je neko uzeo“. Trudićemo se da dobro ponašanje deteta uvek istaknemo i primetimo. Ako smo skloni tome da loše postupke odmah osuđujemo, dete s nama neće pričati. – kaže Janjević Popović.
Osvrnuvši se na moderne tehnologije i način života dece danas, naša sagovornica podseća roditelje da je važno da budu u toku sa dečjom komunikacijom na mrežama, jer moramo znati kako se osećaju i kako doživljavaju komunikaciju.
– Ako uočimo da imaju problem, ili nam se obrate za podršku, a mi odgovorimo ‘nije to ništa’, prekidamo komunikaciju. Umesto toga, trebalo bi da pokažemo razumevanje za osećanja i pokušamo da pomognemo detetu da prepozna da li je ljuto, obeshrabreno, besno, tužno… Čekamo da prođe period smirivanja i zajedno tražimo rešenja. Pitamo kako možemo da pomognemo. – ističe Vesna Janjević Popović.
Govoreći o komunikaciji u ranom uzrastu, naša sagovornica je jednom prilikom rekla da je jedan od „krivaca“ za to što deca kasnije progovaraju upravo manjak direktne komunikacije sa najbližima. Tada je kao primer navela i jednokratne pelene. Nekad su se bebe povijale, pa je to bio proces koji je trajao, a onaj ko to radi bi s bebom razgovarao. Sada promena pelena traje manje od jednog minuta. I to nije samo po sebi problem. Problem postaje ako ne osvestimo sve te male prilike za komunikaciju koje nam promiču.
– Naravno da nisam protiv jednokratnih pelena. Promene koje nam se dešavaju u prethodnih nekoliko decenija, poput dostupnosti interneta, uključenih ekrana, količine zvuka, utisaka u okruženju, zahtevaju da i sebi detetu obezbedimo periode nepodeljene pažnje. Od prvog trenutka dolaska u kuću. Osobu koja reaguje na bebu, na njenu prirodnu živost – ništa ne može da zameni. Nikakve ljuljaške, ni vrteške. I u tim danima počinje komunikacija. Kada ih kupamo i komentarišemo kakva je voda, kada im pevamo, čak i ako nemamo sluha, kada govorimo stihove kojih se sećamo… Narodne pesme za decu uvek sadrže ritam, melodiju, dodirivanje i radost i to nije slučajno, baš to je potrebno bebi.
Rutina je izuzetno važna
U interesu deteta je da postoji jasan režim hranjenja i spavanja, kaže Janjević Popović. Naravno, ne rigidan, nego okviran. Pratimo dečje potrebe, ali ne čekamo da se umori, unervozi, rasplače, da bi otišlo na spavanje. Ako je dan predvidljiv, dete će imati više poverenja u nas.
– Skrenula bih pažnju na jedan dokumentarni francuski film pod nazivom „Bebe“ iz 2010. godine. Film se bavi odrastanjem četiri bebe od rođenja do prohodavanja. Prate se porodice i razvoj beba u Americi, Japanu, Keniji i Mongoliji. Sve razlike i sličnosti i odgovori na mnoga pitanja sami će nam doći kroz gledanje ovog filma koji traje oko sat vremena.
Kako se komunikacija s decom smanjila u eri digitalizacije
Rano i bespotrebno uključivanje telefona, tableta, ekrana uopšte jeste naš veliki problem, ističe naša sagovornica.
– Viđam sasvim malu decu u tramvaju kojoj se odmah vadi telefon, daje sadržaj. A želimo socijalizovanu bebu. Čemu ekran? Pa beba gleda okolo, u ljude koji se najčešće smeše kad ih pogleda, prati otvaranje i zatvaranje vrata na stanicama… sve to je doživljaj koji joj treba i koji je dovoljan sam po sebi. Ako sasvim malu decu uključujemo u svakodnevne aktivnosti, ako očekujemo da budu odgovorni za delić kućnih poslova, a ne da žive u hotelu sa kompletnom uslugom, biće bolje i za njih i za nas. – objašnjava psiholog Vesna Janjević Popović i savetuje roditeljima da obavezno pročitaju i UNICEF-ovu knjigu koja nosi naziv „Pametna knjiga za mame i tate“
– I sve knjige koje u naslovu imaju POZITIVNA DISCIPLINA – zaključuje naša sagovornica.