Moje „namerenije“ sa ovim tekstovima je da ukažem na iluzije. Iluzije su viđenje u tami ili u polutami, kada svetlost ispravnog viđenja bacite na iluzije – onda dobijate jasn(ij)u sliku.
U nekim slučajevima to raskrinkavanje iluzija (u ovom slučaju – u obrazovanju) ispada kao pisanje „na strani“ onih koji rade u obrazovanju, u nekim slučajevima kao – pisanje, izdajničko pisanje „protiv“ njih. TOTALNO POGREŠNO SHVATANJE! Niti pišem „za“ nekoga, niti „protiv“ nekoga, jednostavno: skrećem pažnju na iluzije (koje imamo u vezi sa svojim radom, sa svojim shvatanjem obrazovanja, u vezi sa time kako nas drugi, kao što se kaže – društvo, doživljavaju, u vezi sa neupućenošću onih koji rade u Ministarstvu – u to kako obrazovanje u praksi funkcioniše, itd.); na iluzije, koje znače pogrešno, iskrivljeno doživljavanje, viđenje, shvatanje, rezonovanje, a koje, zavisno od teme – ispada, u doživljavanju nekih, kao „za“ ili „protiv“ nekoga.
U slučaju ove teme sve ispada kao odbrana onih koji rade u prosveti, a ne radi se ni o kakvoj, o bilo čijoj odbrani, radi se o ukazivanju na iluzije koje društvo ima o radnom vremenu i o intenzitetu angažovanja onih koji rade u obrazovanju.
A te iluzije, to iskrivljeno shvatanje nam je poznato, verovatno su mnogi imali prilike da čuju, sa početkom štrajkačkog pohoda (štrajk kao promašaj je druga, ovde već apsolvirana tema) – komentare koji odišu nezadovoljstvom, nekih komšija, poznanika, itd, komentare „tipa“: „Šta se vi u prosveti bunite, pogledajte koliko vam je radno vreme! Drugi rade po osam sati…!“. Odgovor: da oni ne vide kako kod kuće radimo na planovima i pripremama, na pregledanju testova i pismenih zadataka – nije pravi odgovor i ne pogađa suštinu specifičnosti i intenziteta radnog angažovanja onih, nas, koji radimo u obrazovanju.
Ko je bio u situaciji da radi na različitim radnim mestima, makar po nekoliko meseci – mogao je jasnije da uporedi različite tipove radnog angažovanja, različite psihofizičke efekte, različite zahteve, različite tipove i uzroke zamora. Svaki od poslova u ovom smislu ima svoje pluseve i svoje minuse. Ja sam, na primer, nakon završenog fakulteta, a da se ne bih dosađivao čekajući „svoj“ posao, radio skoro godinu dana najpre u jednoj fabrici za preradu voća, potom u hladnjači (u oba slučaja na najprostijim fizičkim poslovima); u vojsci (pre toga) bio sam, nakon obuke, na poslovima evidentičara („ćate“), dakle, čist kancelarijski posao, od sedam do tri; kasnije, nekoliko godina sam se intenzivnije bavio stolarskim poslom, u vremenu van tzv. radnog vremena (u školi), podrazumeva se – sve vreme u toku vikenda i raspusta… Da ne nabrajam iskustva za svaki od njih, kao što rekoh – svaki ima svoje pluseve i minuse. SPOLJAŠNJIM POSMATRANJEM NEKOG POSLA, ONIM ŠTO POSTOJI KAO NEKA OPŠTA PREDSTAVA O NEKOM POSLU – MI NE MOŽEMO DA SHVATIMO TE PLUSEVE I MINUSE, DOK SAMI NE BUDEMO U POZICIJI DA TAKAV POSAO PROBAMO. A TO, TAKOĐE, ZAVISI I OD NEKIH INDIVIDUALNIH PREDISPOZICIJA. Skoro sam razgovarao sa dvoje kolega, bivših, tj. ljudi koji su neko vreme radili u školi (tzv. stručni predmeti), pa prešli u fabrike, sa konstatacijom: „za živu glavu“ se ne bi vraćali u škole.
Dakle, odgovor koji obično dajemo pri „podsećanjima“, od strane drugih, na naše radno vreme (pišemo planove i pripreme van škole, itd; mada, naravno, ima i toga) – nikako nije pravi odgovor. Pravi odgovor je na dubljem psihološkom nivou: rad u školama, u postojećim školama, sa postojećom organizacijom nastave – znači izuzetan psihološki pritisak ili izuzetno psihološko naprezanje. Te je vreme od „tih nekoliko časova“, a psihološki „kompimovano“ – isto što i neko duže radno vreme, a sa manje psihološkog naboja i iscrpljivanja. Spomenuo sam tzv. kancelarijski posao. Izuzimajući povremene tenzije usred nekih hitnijih aktivnosti – u suštini u njima postoji jedan (naravno, ima i njih različitih) ujednačeni tempo rada, koji, da ne kažem da baš sam po sebi smiruje, ali svakako nije izvor velikog psihološkog naprezanja.
SVAKI POSAO VEZAN ZA INTENZIVNIJU INTERAKCIJU SA MASOM (što ne mora da znači bukvalno, dovoljno je da imate posla sa nekolicinom), KOJA JE POVEZANA SA ČESTIM ILI MOGUĆIM TENZIJAMA – ZNAČI VELIKO PSIHOLOŠKO NAPREZANJE. Još dodatno, u našem slučaju, to je vezano za čin prenošenja znanja koji u postojećoj organizaciji nastave, tačnije, u celokupnoj konstelaciji Sistema (obrazovnog) – ispada kao vršenje psihološkog pritiska na učenike (mlada, impulsivna bića treba držati nekoliko sati u zatvorenom prostoru, prisiljavati ih da budu disciplinovani, da pažljivo slušaju šta im se govori, da memorišu masu informacija, itd. – može li to biti bez presije?!). Takođe postoji još jedan psihološki opterećujući momenat: repetitivnost sadržaja koji se prenose učenicima, ili nastavnih postupaka, pri obradi nastavnih jedinica, koji se ponavljaju iz odeljenja u odeljenje. Da, postoji i repetitivnost u drugim profesijama, ali, ko ima iskustva zna da su jedne vrste psihološke posledice repetitivnosti kada, na primer, gajbicu po gajbicu premeštate sa jednog mesta na drugo, a druge psihološke posledice ima ponavljanje istih priča, uz sve one već nabrojane aspekte naprezanja u samoj nastavnoj situaciji.
Obrazovanje ne mora samo po sebi da bude vezano, nužno, za ovakav i ovoliki psihološki pritisak, na strani svih aktera, u ovom slučaju govorimo o nama, nastavnicima. Međutim, u postojećim uslovima, sa svim onim sistemskim anomalijama, koje se ovde štedro izlažu – za sada rad u školi podrazumeva itekakav psihološki pritisak, kojim se onih nekoliko sati – naprosto produžuju, te se mogu računati kao duže radno vreme sa manjim psihološki pritiskom.
Izvor: nekinovinastavnici.wordpress.com/