Рајовић: Својој деци сам рекао да не морају да имају све петице. И нису ни имали

април 24, 2023

Да образовни систем у Србији вапи за великим променама, јасно је скоро свима. Један од поборника радикалних заокрета у начину на који се ради са децом данас је и Ранко Рајовић, аутор НТЦ програма учења који се примењује у школама у 20 земаља света.

Фото: Александар Јовановић, Мој Нови Сад

“Први пут ми је постало јасно да ствари нису добре кад су двоје старије деце, Ива и Вук, кренули у школу. То је било учење напамет и тешко учење. Они су морали да понове лекцију 2, 3 пута, па тако неколико дана. Тресу се кад иду у школу. Од самог почетка сам им говорио да не морају да имају све петица, мени је било важно да видим да се труде. И нико од њих није имао све петице. Сећам се добро учитеља Владе, Ива је била четврти разред, он ми долази и каже: ‘Дај Ранко да видимо шта ћемо, она има све петице само из математике је та четворка…” на шта му ја одговарам да јој ни случајно не даје петицу. Он ме зачуђено пита због чега. Па зато што ОНА зна да није заслужила. Учитељ је оклевао јер му је било жао да јој поквари просек, али на крају је остала та четворка. Јер она није заслужила и нека зна да је та четворка њена. А не да ја трчим кроз читаво школовање и поправљам њене оцене, као што неки родитељи раде.” – прича Рајовић у емисији “Да сам ја неко”.

Говорећи о очекивањима која је имао од своје деце кад је реч о успеху у школи, Ранко Рајовић каже да никада није тражио од њих све петице, само да се труде.

“Увек сам им говорио да не морају да имају све петице и нису их ни имали. Ниједно од њих четворо. Сви су били одликаши, завршили су факултете, ишли на мастер и докторске студије. И сад кад гледам из те перспективе, школа треба да буде место где деца одлазе срећна, место које воле, а не да се тресу од страха. Тад сам заправо почео да размишљам како да им помогнем” – објашњава др Рајовић.

Школа мора да буде другачија, верује овај стручњак за дечји развој који предаје широм Европе, од Норвешке до Грчке. Иначе немамо велике шансе.

“Оно што је такође велики проблем у Европи јесте то што 10-15% деце узима лек за концентрацију. То је метилфенидат који се даје код поремећаја пажње и хиперактивности. Неки од тих лекова су и на бази амфетамина. А шта то значи? Па ми дајемо дрогу детету да нас слуша у школи. Па је л’ то школа?” – каже Ранко Рајовић и додаје да нешто мора да се мења.

Али то, каже он, није једини проблем. Други је то што, на међународним тестовима Европа стагнира, а источна Азија је из године у годину све боља. А ми смо, тврди Рајовић, испод европског просека.

“То значи да, ако школа остане оваква, ми немамо шансу. Кад говорим о ПИСА тестовима, неки кажу ‘па добро, ПИСА тест није важан’. Па шта сад кад нисмо добри, онда није важан? За Немачку је ПИСА тест важан показатељ развоја државе у будућности.”

Рајовић, ипак, каже да не можемо тек тако преписивати образовне моделе других држава код нас.

“Кинески модел је добар за Кинезе, фински за Финце. Ми морамо да развијамо свој модел, а не да копирамо туђе.” – каже Ранко Рајовић и додаје: “Мени је главни циљ да вратимо смех у школу, да нам се деца смеју. Велики реформатор Јан Коменски је и рекао да је једини начин да школа успе тај да личи на игру. И у почетку је тако и било. Данас када питамо децу да напишу једну реч која описује школу – нико није написао игра.” – закључује Рајовић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


3 коментара на "Рајовић: Својој деци сам рекао да не морају да имају све петице. И нису ни имали

  1. Sandra каже:

    Naporan covek, lepak za mame koje savete traze na internetu!

  2. Snezana Cosic каже:

    Potpuno se slazem. I deca treba da se oslobode pritiska petice. Ne mozemo precrtavati modele iz drugih zemalja. Naravno prouciti sve, a sastaviti najbolje za nas. I edukovati a i kaznjavati roditelje

  3. Maca каже:

    Uh sad mi je lakse. Bila sam uvek odlicna,ali ne sa svim peticama.Odrasla u malom mestu,otisla za Beograd,zavrsila drzavni fakultet u roku,bez ikakvih problema.Sve sam to zavrsila svojim trudom i zalaganjem i ponosna sam na sebe. Moji roditelji su imali ogromnu ljubav i podrsku za mene, materijalno se nije imalo i hvala im na tome. Nasa cerka sledece godine krece u prvi razred i sad isto tako govorim, zelim da bude vredna,da se trudi,ne mora da bude vukovac,ne mora da bude izabrana za sve sekcije, predstave,hor,kros…tesko da je bas za sve talentovana.Zelim da ispunjava sve svoje obaveze,bude vredna, da se trudi, da se igra i bude srecna,a za sve ostalo i suprug i ja cemo je podrzati. Ali moje koleginice se ne slazu sa mnom,nisam dovoljno dobar roditelj,moram da jurim,mora da peva u hor jer ce me zbog moje trenutne pozicije ispostovati sigurno.To tako funkcionise.Jos od vrtica,prvog razreda…u hor pevaju deca poznatih roditelja u gradu…i tako dalje.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама