Као један од највећих проблема када је реч о развоју деце данас доктор Ранко Рајовић наводи недостатак кретања. Како би истражио овај проблем, он је направио један мали експеримент.
„Ми смо, на нашим камповима, радили истраживање са градском децом узраста око пет година. Ставили смо једном од њих онај сат који мери кораке, како бисмо видели колико ће километара да пређе у једном дану од ујутру до увече. Није било форсирања. Ливада, играју се, иду у шуму, трче, доносе гране, онда нека радионица на отвореном… Пре него што кажем колико је то километара на крају било на сату, да напоменем да сам на радионицама за родитеље питао баш родитеље градске деце колико им деца дневно пређу километара у просеку. Неко каже 2-3, неко 3-4. А физиолошки здраво дете мора да пређе преко 20. Дечак ком смо ставили сат, то је наша жута група коју чине деца од пет година, он је прешао 23 километра тај дан. Спонтано, сам, без форсирања.“ – открива др Рајовић.
Ако градско дете дневно пређе три, јасно је да, кад бисмо га одвели на село да се игра, без игрица и телефона, он би прешао 23, као и овај дечак, објашњава Ранко Рајовић у подкасту са Миланом Јовановићем Стронгменом.
„Хајде да то сад преведемо у математику. Њима недостаје дневно 20 километара. За 10 дана, то је 200 километара. За месец дана, 600 километара. То значи да нашој деци недостаје скоро 100.000 километара, у периоду активног развоја мозга, које би требало да пређу. Е то је велики проблем.“
Рајовић наглашава да није ствар само у ходању већ и у свим осталим начинима кретања.
„Узбрдо, низбрдо, скакање, прескакање, трчање уназад. Ми смо децу кад их водимо на камп форсирали да трче уназад. Ја сам прво стао, гледам, пола њих падне. Наша деца не знају да трче уназад. Окрену главу, па нешто иду бочно, па падну. Ми немамо главне покрете кретања развијене код деце. То су била деца од 6, 7 година.“ – каже Рајовић.
Још једна велика промена коју је донео модеран начин живота јесте и проблем деформитета стопала, за који Рајовић тврди да је попримио размере епидемије.
„Равна стопала су знак да нешто није у реду. Ми смо у старој Југославији имали од 6 до 11 посто деце с равним стопалима на систематским прегледима и то се сврставало у генетику. Данас, преко 50%, неки градови и 70%. А зашто су сводови стопала спуштени? Па нема кретања.“ – објашњава доктор Ранко Рајовић.
Он говори и о томе како је Британска олимпијска репрезентација истраживала проблем равних стопала, који се јављао код спортиста.
„Њихов медицински тим решио је да оде у Мексико да испита народ Тарахумара, Индијанце који живе у каменој полупустињи. Они имају стопало као из атласа анатомије. Максимално савитљиво. Ишли су да виде како је то могуће. Прва ствар коју су приметили је да су они практично боси. Носе само некакве танке кожне ђонове везане тракицама и тако прелазе од 30 до 50 километара дневно, пешачећи од једног до другог села и назад. А лопте које деца имају нису крпене, већ дрвене. Што значи да их они не могу шутирати јер би се повредили, већ се додају ролајући лопту стопалом. И сви до једног имају перфектна стопала.“ – закључује Рајовић поредећи овај начин живота са децом данас која пређу једва три километра на дан и додаје: „Први знак да нешто није у реду на нивоу целе нације су равна стопала.“