Шта то личи на печурку и увек је мокро? Ако је ваш одговор кишобран – није тачан, али је добра идеја. Кишобран је некад и сув, а ако тражимо нешто што је увек мокро, значи да је то нешто што је стално у води. Па шта то личи на печурку и живи у води? Одговор је медуза.
Питања на које је одговор кишобран, а које тражи размишљање може да буде: Шта то личи на печурку и скупља се после кише?
Питање за други разред основне школе: Коју животињу можемо да нацртамо само једном бојом, а видимо је сваки дан неколико пута? Напомена: то није животиња, а зове се као животиња. Одговор је зебра.
Исто ово питање за дете од пет година гласило би овако: Преко које животиње пређе највећи број пешака?
И то је функционално размишљање, док ми од малих ногу учимо да размишљамо репродуктивно па би класично школско питање за зебру било: Како се зове црно-бела животиња која личи на коња и живи у Африци?
Наше функционално знање није добро. Никад нас нису учили да размишљамо. Ни код куће, ни у вртићу, ни у школи, каже др. Ранко Рајовић, доктор интерне медицине, дугогодишњи председник Одбора за даровите Менса и УНИЦЕФ-ов сарадник на пројекту раног подстицања интелектуалног развоја деце, оснивач Менсе Србије и Одсека за даровите Никола Тесла Центра. Рајовић је и аутор НТЦ система учења којим се подиже интелектуални потенцијал деце па се развија брзина размишљања и закључивања – тзв. функционално знање.
Учење напамет није у складу с људским мозгом
Учење напамет физиолошки није у складу с нашим мозгом и бесмислено је. Међутим, учитељи не знају како другачије да уче децу, што значи да морамо стварати иновативне методе, а да су функционалне. НТЦ метода заснива се на томе да деца мисле да се играју, а науче лекцију.
Један од најважнијих циљева НТЦ система је развијање мозга детета од најраније доби, што се постиже – кретањем. Наша деца су 30 посто слабија него што смо ми били у њиховим годинама, имају мање мишића јер се мање крећу. Скакањем се активирају сви мишићи, мења тежиште тела, дете се креће лево-десно, а све те мишиће контролише мозак и прави нове нервне везе синапсе важне за развој интелигенције. Свака моторичка активност важна је за дете, чак и жвакање хране. Због тога Рајовић напомиње да дете са годину и по дана мора потпуно да пређе на чврсту храну.
Велика је грешка давати детету мекану, измиксану храну до друге или треће године јер не долази до стимулације великог дела мозга. Језик се слабије креће кад дете једе мекану храну, а језик је важан за развој говора. Образи су слаби па дете не може да изговори п и б.
Мекана храна не може очистити зубе како треба па ће бити више каријеса и онда се ваде млечни зуби. Родитељи не знају колико су млечни зуби важни за јачину у устима. Њиховим вађењем се ремете мишићи лица и врата па се мења изглед тела и долази до проблема са држањем тела.
Родитељи ми кажу како се боје да се дете не задави чврстом храном, а други најчешћи разлог је – јер неће јести. Па зашто се онда не прескочи оброк, ако дете неће да једе, немојте му ни дати да једе (осим ако дете нема сензорне и психолошке потешкоће, тада треба бити постепен и благ приступ). Неколико пута ми се догодило да ми маме кажу: ‘Па ви имате неке спартанске методе.’
Па чекајте, откад је прескакање оброка постало спартанска метода? Ето докле смо стигли.
То је посао родитеља – да направе границу зато што они знају шта је добро, а дете не зна шта је добро. Морамо да преузмемо ту одговорност јер од нас зависи развој детета, говори Рајовић који је и аутор књиге “IQ детета – брига родитеља” која ће родитељима деце млађе од пет година помоћи да не западну у данашње замке васпитања.
Једна од тих замки, истиче Рајовић, јесте и претерано хваљење детета. Мудрост родитељства је да пронађу где је граница.
Потреба за похвалом је инстинктивна потреба детета. Ако га похвалимо, оно добије хормон среће који мозгу шаље јасну поруку ‘лакше ћу преживети’ јер је мозак орган за преживљавање.
Кад добију похвалу, добију потврду да је то што раде добро и зато се даровита деца увек јављају у школи кад учитељ постави питање. Али кад је школа репродуктивна, таква деца се стално јављају па их учитељ више и не пита. Учитељ чак каже ‘па немој више да се јављаш, ево теби 5, иди у двориште и играј се’.
Такво дете чак и не жели више да се јавља због других ученика у разреду јер кад се стално јавља заправо показује незнање својих пријатеља из разреда. Љуте се на њега, зову га штребером и другим погрдним именима, гурну га у пролазу…
Репродуктивна школа је ствар прошлости. Морамо да мислимо о другим врстама школа каквих има у свету, морамо да гледамо добре примере и добра искуства и да покушамо да их имплементирамо на ове методе“, поручује Рајовић који живи у Новом Саду где је недавно сведочио помало узнемирујућем призору:
Родитељи су у колицима возили дете од две и по године које је држало таблет и нешто радило по њему, забринуто говори Рајовић и истиче да неки родитељи беби од годину дана дају паметни телефон и она прстом тражи слике.
Нове технологије: када корисно прелази у штетно?
Дете не можемо ослободити телефона и нових технологија, морају да знају то да користе, али питање је где је граница, односно где корисно прелази у штетно.
Често ми родитељи кажу како покушавају да склопе неки договор, али деца то сваки пут изокрену и прекрше. Кажу: ‘Мама, јел могу још пет минута, сутра ћу пет минута мање?’ ‘Мама, могу ли данас да играм игрицу 15 минута, сутра нећу ни играти?’
Сваки пут дете измишља нешто ново. Ту мора да се постави граница. Може некад да се направи измена, али граница мора да постоји, објашњава Рајовић који од родитеља зна чути и следеће:
“Супер да дете има мобилни јер је мирно па да се одморимо од њега.”
Па зашто имате дете ако се морате одмарати од њега? Детету се морамо посветити, а мозак се највише развија у покрету од друге до пете године. Мозак, односно нервни систем карактеристика је живих бића која се крећу, а најсложенији нервни систем има човек. По тој аналогији, ми смо жива бића за кретање.
Дакле, ‘посао’ детета од друге до пете године је да се креће, врти, скаче, а не да сат или два гледа у телефон.