Ранко Рајовић о НТЦ квизу и томе одакле треба да крене реформа школе

30 јуна, 2022

Медије је обишла вест да ће од септембра на РТС-у почети емитовање квиза за децу на ком је у претходном периоду радио НТЦ тим на челу са Ранком Рајовићем.

Квиз ће, према речима др Рајовића, бити потпуно другачији од свега на шта смо до сад навикли и уместо познавања чињеница вредноваће креативно размишљање и повезивање. Циљ није победа сама по себи, већ је долазак до што креативнијег решења највећа награда.

О квизу смо желели да чујемо нешто више, па смо др Рајовића питали да с нама подели неке детаље и анегдоте, али смо разговарали и о начину учења и оцењивања у нашим школама.

НТЦ квиз који нестрпљиво очекујемо показаће да учење може да буде другачије од оног на које смо навикли. Како тачно?

Квиз је потпуно другачији од онога што смо досад гледали. Класичан квиз вреднује репродуктивно знање или у најбољем случају се нагађањем и претпоставкама, уз помоћ водитеља, долази до одговора. Овде смо применили концепт где се вреднује размишљање, креативност, тимски рад и повезивање информација. Једна од таквих игара је НТЦ ребус, где се такмичарима покаже слика кости и пише УЉ. Класичан ребус би се састојао да препознају шта је на слици и да повежу са словима и решење би било КОСТУЉ, а то не значи ништа.

Овде је потребно да размишљају које све асоцијације могу да буду на слику кост и када се сете да је то пас, онда је и решење лако, а то је ПАСУЉ.

Још једна од оригиналних НТЦ игара је Прича за памћење, која је доносила предност тиму који зна да направи бољу нелогичну причу. Ово је посебно важно да приближимо деци која ће гледати квиз, али и учитељима и родитељима. Нелогичне приче су неправедно избачене из школе, јер је пре више од 150 година веома утицајан педагог Константин Ушински имао став да деца у школи морају да се спремају за реалан живот, па се онда укинуло градиво које је у себи садржало нереалне представе и нелогичне приче. Изузетак су поједини песници, који су у свом опусу имају нелогичне стихове (Љубивоје Ршумовић, Дејан Алексић и Григорије Витез). Прича за памћење, али и већина игара може да се адаптира и примени у школи.

Ком узрасту је квиз намењен?

Квиз је за децу школског узраста, али направљен је тако да могу и родитељи да се опробају у појединим играма. Концепт НТЦ квиза је игра, а то је интересантно свима. Наиме, током снимања, екипа РТС-а се укључивала у неке игре, покушавали су и они да реше, па је долазило и до комичних ситуација, када су деца одраслима објашњавала правила за поједине игре. Идеја је да уз квиз полако усвајају методе, које су у образовним неуронаукама проглашене за приоритет, а то је активација више различитих регија мозга. Уз ово активирају се дубока пажња, а радост и ишчекивање су стално присутни, усвајање информација иде без стреса и успут.

Деца су уживала, па смо имали ситуацију када је једно дете плакало, јер њена екипа није прошла у следећи круг. Тешили смо је да је и пораз део игре, а она је одговорила да не плаче зато што је изгубила, него што више неће моћи да се такмичи у НТЦ играма.

Репродуктивно учење се и даље вреднује у школама, а петица добија за познавање чињеница, ређе за креативност у размишљању и способност повезивања. Шта треба да се догоди да се то ипак промени?

Када је Гари Каспаров пре 25 година изгубио од IBM компјутера, било је очигледно да ми људи не можемо више да поседујемо већи број информација и комбинација од компјутера. Тада је било јасно да и у школама морамо да покренемо и развијамо код деце оно што компјутери немају. То су пре свега креативност, нове идеје, тимски рад, емпатија и наравно – коришћење неуронаука у образовању. Нисмо далеко одмакли. Нажалост, у већини држава репродуктивно учење представља и даље основу учења. Наравно да деца морају да науче информације, али то може и на другачији начин, што ће бити приказано у НТЦ квизу, где се све одвија кроз игру.

НТЦ програм је специфичан по томе што све методе личе на игру, јер покушавамо да градиво приближимо ученицима на један другачији начин. Давно је један од највећих реформатора школе, чешки педагог Јан Коменски рекао – школа мора да буде игра. Мислим да смо далеко отишли од те мисли, јер игра јесте природно стање детета, тако да методе учења морају да личе на игру. Нажалост, анкете показују да деца све мање воле школу, да већ од трећег разреда креће отпор према школи, а што су старији проценат деце која не воле школу је све већи. Морамо да се замислимо каква нас будућност чека, ако нешто не променимо.

Приоритети су се променили, од 10 најтраженијих занимања данас, 9 није постојало или је тек настајало пре 10 година. То значи да спремамо децу за занимања која не постоје и самим тим јасан је приоритет, а то није учење напамет. Морамо да тражимо методе и да активирамо мисаони процес и да покренемо важне ствари, пре свега учење на природан начин, лакше упамћивање и повезивање информација.

Да ли сматрате да је критеријум оцењивања и скала оцена коју имамо исправна и да на адекватан начин мотивише децу на учење и рад на себи?

Оцењивање код учења напамет представља стрес за већину деце, јер нешто што су данима учили нису упамтили и онда када дође провера знања не покажу очекивано знање. Деси се да чак и знају, али на самом тесту или контролном не могу да се сете, али кад прође стрес, тј. провера знања – сете се тог податка. Код класичног учења, тест предстaвља стрес за већину деце, осећају трему, нелагодност, лупање срца, знојење дланова. Покушали смо да направимо нешто другачије, да покренемо оно што се у неуронаукама поставља као приоритет, а то је акроним РАД (ретикуларна формација – пажња, амигдале – учионица без стреса, допамин – хормон радости).

Резултати које показују ученици који раде НТЦ дају нам смернице за даље. Рецимо, учитељица Славица Бобић је радила четири године са ученицима, а када су прешли у пети разред пратили смо постигнуће тих ученика, јер наставници нису радили по НТЦ програму. У петом разреду просечна оцена целог одељења из немачког, који су слушали први пут, била је 4,87. Остала одељења где је предавао исти наставник имала су ниже просечне оцене (3,73) (4,18) (4,06).

Слично је било и из осталих предмета, а просечна оцена целог одељења из свих предмета, од петог до осмог разреда била је око 4,85. Овде је јасно да је другачији приступ у прве четири године школовања, дао резултате и касније, ученици користе стечене способности, а њима информације служе као средство за игру, а не за учење. И тиме смо се приближили идеалу који је поставио Јан Коменски, а то је да школа буде игра, где нема стреса, где деца лакше усвајају информације. Ту је јасно да учење напамет представља системску грешку због које деца не досежу своје реалне могућности и да морамо мењати методе учења, јер када дете учи напамет брзо ће заборавити научено, а када учи кроз игру онда се научено лакше памти.

Кад се помене мотивација, лоптица се некако увек пребацује од родитеља на наставнике и обрнуто. Ко је, заправо, „крив“ што је за децу учење данас већином „мучење“?

Сви се ми трудимо, и учитељи и родитељи, али боље разумевање неуронаучних спознаја о раду мозга морају да нам дају смернице како да исправљамо грешке. Први проблем се дешава у првих 6 година живота, када не сме да се греши у раду са децом, јер је могуће да због ненамерних грешака које родитељи праве, дете сутра има проблем с пажњом, концентрацијом, учењем и тиме се отежава сам процес учења. Већина тих грешака може да се поправи до десете, једанаесте године, пре свега кроз предмете као што су физичко, музичко и ликовно. Нажалост ови предмети нису баш нешто пуно заступљени у редовној настави, па смо у НТЦ програму направили читав низ игара које то компензују. Рецимо паукова мрежа, која се користи у првом и другом разреду, када се између клупа разапне ластиш на коме су окачени звончићи. Дете хода до табле, пажљиво, да не закачи ластиш и враћа се на своје место ходајући уназад. И сви се јављају, али не да би писали, него да би се кретали. Чак могу приликом ходања да изговарају кључне речи из појединих лекција. Има пуно варијанти, а неке од тих игара ће бити саставни део НТЦ квиза, нпр. Причљива рода.

Други проблем је учење напамет, али то се може решити мењањем метода наставе.

Коначно, одакле треба да крене реформа школства?

Реформа мора да крене едукацијом родитеља, јер колико год да имамо добре програме десиће се да не добијемо резултат који смо желели, а то је пун биолошки развој детета. Не желимо да стварамо генијалце и супермене (за шта су нас повремено прозивали), него да деца развију своје потенцијале и тиме им помогнемо да се сутра лакше сналазе у животу, да доносе одлуке, да повезују информације и да без стеса пролазе школу и научено упамте и примењују у животу, уз развој самопоштовања и самопоуздања. Тако их спремамо за живот, а уз пуно љубави, стрпљења и уважавања детета то можемо и постићи на један бољи начин, где ће ђачко доба и бити најлепше доба живота.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Један коментар на "Ранко Рајовић о НТЦ квизу и томе одакле треба да крене реформа школе"

  1. Djurdja каже:

    Svaka cast, napokon nesto pametno.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама