Medije je obišla vest da će od septembra na RTS-u početi emitovanje kviza za decu na kom je u prethodnom periodu radio NTC tim na čelu sa Rankom Rajovićem.
Kviz će, prema rečima dr Rajovića, biti potpuno drugačiji od svega na šta smo do sad navikli i umesto poznavanja činjenica vrednovaće kreativno razmišljanje i povezivanje. Cilj nije pobeda sama po sebi, već je dolazak do što kreativnijeg rešenja najveća nagrada.
O kvizu smo želeli da čujemo nešto više, pa smo dr Rajovića pitali da s nama podeli neke detalje i anegdote, ali smo razgovarali i o načinu učenja i ocenjivanja u našim školama.
NTC kviz koji nestrpljivo očekujemo pokazaće da učenje može da bude drugačije od onog na koje smo navikli. Kako tačno?
Kviz je potpuno drugačiji od onoga što smo dosad gledali. Klasičan kviz vrednuje reproduktivno znanje ili u najboljem slučaju se nagađanjem i pretpostavkama, uz pomoć voditelja, dolazi do odgovora. Ovde smo primenili koncept gde se vrednuje razmišljanje, kreativnost, timski rad i povezivanje informacija. Jedna od takvih igara je NTC rebus, gde se takmičarima pokaže slika kosti i piše ULJ. Klasičan rebus bi se sastojao da prepoznaju šta je na slici i da povežu sa slovima i rešenje bi bilo KOSTULJ, a to ne znači ništa.
Ovde je potrebno da razmišljaju koje sve asocijacije mogu da budu na sliku kost i kada se sete da je to pas, onda je i rešenje lako, a to je PASULJ.
Još jedna od originalnih NTC igara je Priča za pamćenje, koja je donosila prednost timu koji zna da napravi bolju nelogičnu priču. Ovo je posebno važno da približimo deci koja će gledati kviz, ali i učiteljima i roditeljima. Nelogične priče su nepravedno izbačene iz škole, jer je pre više od 150 godina veoma uticajan pedagog Konstantin Ušinski imao stav da deca u školi moraju da se spremaju za realan život, pa se onda ukinulo gradivo koje je u sebi sadržalo nerealne predstave i nelogične priče. Izuzetak su pojedini pesnici, koji su u svom opusu imaju nelogične stihove (Ljubivoje Ršumović, Dejan Aleksić i Grigorije Vitez). Priča za pamćenje, ali i većina igara može da se adaptira i primeni u školi.
Kom uzrastu je kviz namenjen?
Kviz je za decu školskog uzrasta, ali napravljen je tako da mogu i roditelji da se oprobaju u pojedinim igrama. Koncept NTC kviza je igra, a to je interesantno svima. Naime, tokom snimanja, ekipa RTS-a se uključivala u neke igre, pokušavali su i oni da reše, pa je dolazilo i do komičnih situacija, kada su deca odraslima objašnjavala pravila za pojedine igre. Ideja je da uz kviz polako usvajaju metode, koje su u obrazovnim neuronaukama proglašene za prioritet, a to je aktivacija više različitih regija mozga. Uz ovo aktiviraju se duboka pažnja, a radost i iščekivanje su stalno prisutni, usvajanje informacija ide bez stresa i usput.
Deca su uživala, pa smo imali situaciju kada je jedno dete plakalo, jer njena ekipa nije prošla u sledeći krug. Tešili smo je da je i poraz deo igre, a ona je odgovorila da ne plače zato što je izgubila, nego što više neće moći da se takmiči u NTC igrama.
Reproduktivno učenje se i dalje vrednuje u školama, a petica dobija za poznavanje činjenica, ređe za kreativnost u razmišljanju i sposobnost povezivanja. Šta treba da se dogodi da se to ipak promeni?
Kada je Gari Kasparov pre 25 godina izgubio od IBM kompjutera, bilo je očigledno da mi ljudi ne možemo više da posedujemo veći broj informacija i kombinacija od kompjutera. Tada je bilo jasno da i u školama moramo da pokrenemo i razvijamo kod dece ono što kompjuteri nemaju. To su pre svega kreativnost, nove ideje, timski rad, empatija i naravno – korišćenje neuronauka u obrazovanju. Nismo daleko odmakli. Nažalost, u većini država reproduktivno učenje predstavlja i dalje osnovu učenja. Naravno da deca moraju da nauče informacije, ali to može i na drugačiji način, što će biti prikazano u NTC kvizu, gde se sve odvija kroz igru.
NTC program je specifičan po tome što sve metode liče na igru, jer pokušavamo da gradivo približimo učenicima na jedan drugačiji način. Davno je jedan od najvećih reformatora škole, češki pedagog Jan Komenski rekao – škola mora da bude igra. Mislim da smo daleko otišli od te misli, jer igra jeste prirodno stanje deteta, tako da metode učenja moraju da liče na igru. Nažalost, ankete pokazuju da deca sve manje vole školu, da već od trećeg razreda kreće otpor prema školi, a što su stariji procenat dece koja ne vole školu je sve veći. Moramo da se zamislimo kakva nas budućnost čeka, ako nešto ne promenimo.
Prioriteti su se promenili, od 10 najtraženijih zanimanja danas, 9 nije postojalo ili je tek nastajalo pre 10 godina. To znači da spremamo decu za zanimanja koja ne postoje i samim tim jasan je prioritet, a to nije učenje napamet. Moramo da tražimo metode i da aktiviramo misaoni proces i da pokrenemo važne stvari, pre svega učenje na prirodan način, lakše upamćivanje i povezivanje informacija.
Da li smatrate da je kriterijum ocenjivanja i skala ocena koju imamo ispravna i da na adekvatan način motiviše decu na učenje i rad na sebi?
Ocenjivanje kod učenja napamet predstavlja stres za većinu dece, jer nešto što su danima učili nisu upamtili i onda kada dođe provera znanja ne pokažu očekivano znanje. Desi se da čak i znaju, ali na samom testu ili kontrolnom ne mogu da se sete, ali kad prođe stres, tj. provera znanja – sete se tog podatka. Kod klasičnog učenja, test predstavlja stres za većinu dece, osećaju tremu, nelagodnost, lupanje srca, znojenje dlanova. Pokušali smo da napravimo nešto drugačije, da pokrenemo ono što se u neuronaukama postavlja kao prioritet, a to je akronim RAD (retikularna formacija – pažnja, amigdale – učionica bez stresa, dopamin – hormon radosti).
Rezultati koje pokazuju učenici koji rade NTC daju nam smernice za dalje. Recimo, učiteljica Slavica Bobić je radila četiri godine sa učenicima, a kada su prešli u peti razred pratili smo postignuće tih učenika, jer nastavnici nisu radili po NTC programu. U petom razredu prosečna ocena celog odeljenja iz nemačkog, koji su slušali prvi put, bila je 4,87. Ostala odeljenja gde je predavao isti nastavnik imala su niže prosečne ocene (3,73) (4,18) (4,06).
Slično je bilo i iz ostalih predmeta, a prosečna ocena celog odeljenja iz svih predmeta, od petog do osmog razreda bila je oko 4,85. Ovde je jasno da je drugačiji pristup u prve četiri godine školovanja, dao rezultate i kasnije, učenici koriste stečene sposobnosti, a njima informacije služe kao sredstvo za igru, a ne za učenje. I time smo se približili idealu koji je postavio Jan Komenski, a to je da škola bude igra, gde nema stresa, gde deca lakše usvajaju informacije. Tu je jasno da učenje napamet predstavlja sistemsku grešku zbog koje deca ne dosežu svoje realne mogućnosti i da moramo menjati metode učenja, jer kada dete uči napamet brzo će zaboraviti naučeno, a kada uči kroz igru onda se naučeno lakše pamti.
Kad se pomene motivacija, loptica se nekako uvek prebacuje od roditelja na nastavnike i obrnuto. Ko je, zapravo, „kriv“ što je za decu učenje danas većinom „mučenje“?
Svi se mi trudimo, i učitelji i roditelji, ali bolje razumevanje neuronaučnih spoznaja o radu mozga moraju da nam daju smernice kako da ispravljamo greške. Prvi problem se dešava u prvih 6 godina života, kada ne sme da se greši u radu sa decom, jer je moguće da zbog nenamernih grešaka koje roditelji prave, dete sutra ima problem s pažnjom, koncentracijom, učenjem i time se otežava sam proces učenja. Većina tih grešaka može da se popravi do desete, jedanaeste godine, pre svega kroz predmete kao što su fizičko, muzičko i likovno. Nažalost ovi predmeti nisu baš nešto puno zastupljeni u redovnoj nastavi, pa smo u NTC programu napravili čitav niz igara koje to kompenzuju. Recimo paukova mreža, koja se koristi u prvom i drugom razredu, kada se između klupa razapne lastiš na kome su okačeni zvončići. Dete hoda do table, pažljivo, da ne zakači lastiš i vraća se na svoje mesto hodajući unazad. I svi se javljaju, ali ne da bi pisali, nego da bi se kretali. Čak mogu prilikom hodanja da izgovaraju ključne reči iz pojedinih lekcija. Ima puno varijanti, a neke od tih igara će biti sastavni deo NTC kviza, npr. Pričljiva roda.
Drugi problem je učenje napamet, ali to se može rešiti menjanjem metoda nastave.
Konačno, odakle treba da krene reforma školstva?
Reforma mora da krene edukacijom roditelja, jer koliko god da imamo dobre programe desiće se da ne dobijemo rezultat koji smo želeli, a to je pun biološki razvoj deteta. Ne želimo da stvaramo genijalce i supermene (za šta su nas povremeno prozivali), nego da deca razviju svoje potencijale i time im pomognemo da se sutra lakše snalaze u životu, da donose odluke, da povezuju informacije i da bez stesa prolaze školu i naučeno upamte i primenjuju u životu, uz razvoj samopoštovanja i samopouzdanja. Tako ih spremamo za život, a uz puno ljubavi, strpljenja i uvažavanja deteta to možemo i postići na jedan bolji način, gde će đačko doba i biti najlepše doba života.