Posao deteta je da se igra i istražuje
Da li ste sreli zdravo dete koje neće potrčati u susret „blatnjavoj barici“ sa željom da po njoj gazi, skakuće, prska ili je preskoči? Odakle ta potreba? Najvažniji posao mozga je prikupljanje, a zatim i obrada informacija, što i jeste inteligencija. Upravo zbog toga dete u periodu razvoja ima instiktivnu potrebu da sakupi što više informacija, tj. da nauči što više.
Ovo će biti jasno ako zamislimo sledeću situaciju: bežimo od grupe vukova koji nas pristižu. Verovatno će nas stići za dve, tri minute. A mi do skloništa imamo dve minute. Tog momenta, mozak preuzima kompletnu kontrolu i ne pita nas skoro ništa, jer tu nema mnogo vremena za razmišljanje. Svaki pokret, svaki detalj je sada važan. Naš život u ovoj situaciji zavisi od onoga što smo do tog momenta naučili. U punom trku vidimo ispred sebe na 20 metara granu koja je preprečila put i nalazi se u visini kukova. Desno je provalija, a levo gusta šuma. Jasno je da sa te šumske staze ne možemo da skrenemo. Pošto se radi o životnoj opasnosti mozak uključuje svoje rezervne kapacitete i radi sedam puta brže, a u toj situaciji prima mnogo veći broj slika nego što je to uobičajeno. Zbog toga nam se čini kao da smo u usporenom filmu, a jedna sekunda izgleda kao sedam sekundi. Realno, čovek u punom trku 20 metara pretrči za 3 sekunde. A nama se čini da nikako nećemo stići do te grane i nama i to traje oko 20 sekundi.
Odakle ta vrhunska sposobnost mozga da uspori vreme? To je evolutivna adaptacija razvijana milionima godina, jer nam mozak na taj način daje dodatno vreme da nađemo rešenje. I dok trčimo prema grani do koje nikako da stignemo, mozak primećuje da na grani nema ni jedan list. A sve okolo je puno lišća. Mozak nam šalje sliku iz detinjstva kada smo kao deca u šumi lomili suvo granje. I zaključujemo da je ta grana suva i shvatamo da ne moramo ni da preskačemo tu granu ni da se provlačimo ispod nje, nego je u punom trku lomimo svojim telom. Šta bi bilo da kao deca nismo lomili suvo granje šetajući kroz šumu? Možda bismo zastali ispred ove suve grane i izgubili dragocene 3-4 sekunde. A možda i život. Jasno je da je najvažniji posao mozga prikupljanje informacija koje će obraditi u slučaju potrebe i tako se stvaraju veze između pojedinih delova kore velikog mozga, što pozitivno utiče na razvoj kognitivnih sposobnosti deteta.
Obrađivanje i povezivanje informacija je suština inteligencije. Tako da je razumljivo zašto dete mora da skače po blatu, da se penje na drveće, da skače po krevetu, jer na taj način stimuliše razvoj svojih kognitivnih sposobnosti. Pitanje je šta će biti sa današnjim detetom koje leži dnevno po 2-3 sata? Zbog toga izostaje hiljade ulaznih impulsa i time se slabije stimulišu važni fiziološki mehanizmi koji polako ispadaju iz upotrebe (dinamička akomodacija oka, fiksacija predmeta u pokretu, kompleksne vrste pokreta u trčanju…). Neko može da pomisli da je i gledanje video igrice dobar način da mozak primi hiljade impulsa, ali to nije aktivnost koja je u skladu sa dosadašnjom evolucijom. Dobro je poznata Teslina misao, da smo mi proizvod vekova neprekidnog prilagodjavanja i da velike i nagle promene mogu da proizvedu nepredviđene i po svoj prilici, katastrofalne posledice. Zato je važno da dete u periodu detinjstva što više vremena provodi u trčanju, skakanju, preskakanju, provlačenju, da boravi u prirodi, da se penje na drveće i sl. I tako aktivira i pomaže razvoj važnih delova kore velikog mozga. Samim tim, obaveza roditelja jeste da omoguće ove aktivnosti. Jer tako pomažu razvoj ukupnih sposobnosti deteta i pripremaju ga za život. Puno je toga što roditelji mogu da naprave, ali bar za početak, sada kada dolaze prolećne i letnje kiše, dobro bi bilo da dete dobije gumene čizme i da hoda ili čak i skače po baricama ili blatu koliko god to želi. Umesto da ih sputavamo, obezbedimo im bezbedno okruženje za istraživanje i radost u prirodi.
Autor teksta: Ranko Rajović
Izvor: ntcucenje.com/