U intevjuu za hrvatski sajt Vecernji.hr Ranko Rajović, osnivač NTC sistema učenja govori o dečjem razvoju, tome kako bi škola trebalo da izgleda i zašto nisu sve igre dobra za decu.
Uporno upozoravate koliko je kretanje važno za razvoj dece. Evo, Ministarstvo zdravstva je pre nekoliko dana predstavilo rezultate istraživanja prema kojem 35 posto dece u uzrastu od osam i devet godina ima prekomernu težinu. Ko je za to kriv? Roditelji?
Roditelji su svakako odgovorni, ali pitanje je ko je kriv. Važno je da roditelji znaju da su dva faktora jako važna – premalo kretanja i pogrešna ishrana. U Engleskoj su pre 15 godina o tome sprovodili velike studije, i nije samo problem to što su deca gojazna, već i to što je kasnije veća mogućnost da dobiju dijabetes. Roditelji moraju da znaju da dete koje se manje kreće neće biti samo gojazno, nego da može dovesti do problema s koncentracijom i kognitivnim razvojem. Uvek stavljam naglasak na roditelje, ali ne kažem da su oni krivi jer se okruženje jako promenilo. Veća je odgovornost možda na društvu i medijima koji bi trebalo više da govore o tome.
Isto je istraživanje pokazalo i da 56 posto dece dva i više sata dnevno provodi pred televizorom ili za računarom, a vikendom i više. Šta nam to govori?
Sprovodio sam istraživanje u Sloveniji među učenicima prvog razreda i pokazalo se da radnim danom pred ekranom provode sat i po do dva, a vikendom tri do četiri sata, da bi u petom razredu to već bilo i do tri sata radnim danom, a vikendom pet i više sati.
Videli smo i da jako mnogo dece ima mobilni telefon već u prvom razredu, a roditelji to opravdavaju time što su uplašeni i žele da provere da li je sve u redu na putu do škole i kući.
Nema potrebe za tolikim strahom. Ako već žele, mogu im kupiti mobilne telefone koji nemaju pristup internetu.
Prečesto korišćenje mobilnih telefona može da oslabi koncentraciju u školi. Nekad je naša sreća što kasnimo za bogatim državama jer sve što su one prošle, čeka i nas. U Singapuru su isti problem imali pre 15 godina, kad su shvatili da jako puno dece ima disleksiju, a nisu znali razlog. Dakle, jedna bogata država s dobrim obrazovanjem, a deca nisu mogla da čitaju duže od 10 do 15 minuta. Tim stručnjaka iz celog sveta došao je do zaključka da je preko 95 posto dece imalo nešto usporeniju akomodaciju oka koja se morala razviti do pete ili šeste godine.
Gledali su u ekran radnim danima tri do četiri sata, a vikendom pet do osam sati i kako da onda mozak razvije dinamičku akomodaciju oka? Do pre 20 ili 30 godina deca su trčala od jutra do mraka i oko je stalno radilo. Danas nema trčanja i kretanja, pa ako se nastavi takav trend, ne samo u Hrvatskoj, nego u celoj Evropi, sutra možemo očekivati sve veće probleme s koncentracijom i čitanjem.
Kretanje je vrlo važno za razvoj mozga. Roditelji se opravdavaju time što puno rade, umorni su i nemaju vremena za igru, a i lakše im je kad znaju da je dete u sobi na sigurnom, pa makar i za računarom, nego na putu gde ga može pregaziti automobil. I ja sam roditelj i sve to razumem. Kad mi je najmlađe dete krenulo u školu, moralo je da pređe sedam pešačkih prelaza, tri bez semafora. Naravno da me je bilo strah. Zakoni koji se tiču sigurnosti saobraćaja moraju biti stroži. Onome ko u naselju vozi prebrzo, treba odmah uzeti vozačku na tri meseca i novčano ga oštro kazniti.
Osim toga, treba pomoći roditeljima u ispunjavanju slobodnog vremena s decom. Treba otvarati dečja igrališta, ali i menjati ih jer postojeća nisu više toliko zanimljiva deci. Ko će se opet penjati ili spuštati niz one rešetke? Treba ih modernizovati. Gradovi moraju da se brinu o svojoj deci, i pritom nije dovoljno samo otvarati vrtiće i škole, već i nuditi sadržaje za slobodno vreme.
Održavate seminare širom Hrvatske. Šta vas roditelji najčešće pitaju danas, a šta su vas pitali pre desetak godina?
Primećuje se da sve više dece ima razvojne smetnje. Imamo decu koja ne progovore do treće godine. Gotovo 60 posto dece ima poremećaj govora. Moguće je da će za pet godina svaka škola morati da ima logopeda. Kuda to vodi? Poremećaj godina, problemi s koncentracijom i to što dete ne može da piše ili računa, to su razvojne smetnje, to nije bolest. Te su se smetnje razvile u prvih nekoliko godina života, deca nisu s njima rođena. U razdoblju od rođenja do pete ili šeste godine moramo jako paziti na to da svaka promena u okruženju utiče na razvoj mozga. Ako su danas promene brže nego pre desetak godina, onda će se i problemi brže razvijati. Cilj je edukovati roditelje, vaspitače i nastavnike.
Napisao sam i dve knjige “IQ deteta – briga roditelja” i “Razvoj inteligencije kroz igru”. Imate igre i aktivnosti koje su štetne, i to roditelji moraju da znaju. Neke greške koje roditelji naprave u tom razdoblju mogu ostaviti posledice koje mogu oštetiti kognitivni razvoj deteta.
Nova tehnologija je dobra, ali treba voditi brigu o zdravlju. Zašto se, na primer, ne bi u kući isključio bežični internet od 23 sata do 7 ujutro? Neki me pitaju kad će onda proveravati e-poštu. Postali smo zavisnici o računarima i novim tehnologijama, ne znamo ni sebe da kontrolišemo, a kako ćemo onda decu?
Zovu me zabrinuti roditelji i žale se da ne mogu dete skinuti s mobilnog telefona ili laptopa. Deci treba ograničiti vreme. Ako je dogovor pola sata ili 40 minuta, toga se treba držati. Granica mora da postaji, a dete je sebi ne može odrediti. Kolika bi ta granica trebalo da bude? Postoji li neki normativ? Niko je nije odredio i nema pravila. Ja sam svojoj deci to ovako odredio: pola sata pred ekranom, jedan sat u parku, jedan sat pred ekranom, dva u parku, ali ne da sede na klupi, nego da se igraju, trče i kreću se. Za dete od prvog do četvrtog razreda dao bih od 40 do 60 minuta pred ekranom, bilo da je to televizor ili računar.
Mozak deteta bolje radi kad je nešto nelogično, pa se instinktivno, fiziološki odmah pokreću najvažnije regije, a mi želimo da pokrenemo upravo te rezervne regije. Jedan od primera su bajke u vrtiću. Kad sto puta slušaju na isti način Crvenkapicu, deci postane dosadno. Mi s njima radimo asocijacije na države, pa smo Crvenkapicu smestili u Japan. Mozak im se odmah uključio 100 posto. Crvenkapica je išla da baki odnese suši, prolazila je kroz bambusovu šumu, vuk je pojeo bakicu, a spazio ih je Brus Li. Deca znaju da on nije iz Japana, ali to je nelogična priča, njima je bilo zgodno da ga smeste u Japan. Ne učimo lekcije na klasičan način, nego metodama zahvaljujući kojima deci škola postaje smeh.
Šta bi, po vašem mišljenju, trebalo da bude ključno u reformi obrazovanja?
Treba promeniti metode učenja koje moraju da budu u skladu s fiziologijom. Ako pogledate danas popis deset najtraženijih zanimanja na svetu, osam njih nije ni postojalo pre deset godina. Decu moramo pripremati za budućnost i učiti ih da misle, a ne da uče napamet.
Neka se uvedu predmeti koji su važni. Zalažem se za vraćanje domaćinstva. Japan, jedna od najboljih država u svetu po obrazovanju, ima predmet rukotvorine. To je za mene reforma, dajte ono važno što razvija dete, sport svaki dan, likovno… Mozak se razvija u pokretu. Možda je to najbolje objasniti kroz zakon biologije. Biljke, živa bića koja se ne kreću, nemaju neurone, a ona koja se kreću ih imaju. Najkompleksniji nervi sistem ima čovek, i po toj analogiji mi smo živa bića za kretanje. Posao deteta je kretanje. I školski odmor trebao bi da traje po 15 minuta, da deca stignu da odu u dvorište i igraju se. Naravno, bez telefona.
Izvor: Večernji