Ранко Рајовић: Залажем се за враћање домаћинства у школе

У интевјуу за хрватски сајт Vecernji.hr Ранко Рајовић, оснивач НТЦ система учења говори о дечјем развоју, томе како би школа требало да изгледа и зашто нису све игре добра за децу.


Упорно упозоравате колико је кретање важно за развој деце. Ево, Министарство здравства је пре неколико дана представило резултате истраживања према којем 35 посто деце у узрасту од осам и девет година има прекомерну тежину. Ко је за то крив? Родитељи?

Родитељи су свакако одговорни, али питање је ко је крив. Важно је да родитељи знају да су два фактора јако важна – премало кретања и погрешна исхрана. У Енглеској су пре 15 година о томе спроводили велике студије, и није само проблем то што су деца гојазна, већ и то што је касније већа могућност да добију дијабетес. Родитељи морају да знају да дете које се мање креће неће бити само гојазно, него да може довести до проблема с концентрацијом и когнитивним развојем. Увек стављам нагласак на родитеље, али не кажем да су они криви јер се окружење јако променило. Већа је одговорност можда на друштву и медијима који би требалo више да говоре о томе.

Исто је истраживање показало и да 56 посто деце два и више сата дневно проводи пред телевизором или за рачунаром, а викендом и више. Шта нам то говори?

Спроводио сам истраживање у Словенији међу ученицима првог разреда и показало се да радним даном пред екраном проводе сат и по до два, а викендом три до четири сата, да би у петом разреду то већ било и до три сата радним даном, а викендом пет и више сати.

Видели смо и да јако много деце има мобилни телефон већ у првом разреду, а родитељи то оправдавају тиме што су уплашени и желе да провере да ли је све у реду на путу до школе и кући.

Нема потребе за толиким страхом. Ако већ желе, могу им купити мобилне телефоне који немају приступ интернету.

Пречесто коришћење мобилних телефона може да ослаби концентрацију у школи. Некад је наша срећа што каснимо за богатим државама јер све што су оне прошле, чека и нас. У Сингапуру су исти проблем имали пре 15 година, кад су схватили да јако пуно деце има дислексију, а нису знали разлог. Дакле, једна богата држава с добрим образовањем, а деца нису могла да читају дуже од 10 до 15 минута. Тим стручњака из целог света дошао је до закључка да је преко 95 посто деце имало нешто успоренију акомодацију ока која се морала развити до пете или шесте године.

Гледали су у екран радним данима три до четири сата, а викендом пет до осам сати и како да онда мозак развије динамичку акомодацију ока? До пре 20 или 30 година деца су трчала од јутра до мрака и око је стално радило. Данас нема трчања и кретања, па ако се настави такав тренд, не само у Хрватској, него у целој Европи, сутра можемо очекивати све веће проблеме с концентрацијом и читањем.

Кретање је врло важно за развој мозга. Родитељи се оправдавају тиме што пуно раде, уморни су и немају времена за игру, а и лакше им је кад знају да је дете у соби на сигурном, па макар и за рачунаром, него на путу где га може прегазити аутомобил. И ја сам родитељ и све то разумем. Кад ми је најмлађе дете кренуло у школу, морало је да пређе седам пешачких прелаза, три без семафора. Наравно да ме је било страх. Закони који се тичу сигурности саобраћаја морају бити строжи. Ономе ко у насељу вози пребрзо, треба одмах узети возачку на три месеца и новчано га оштро казнити.

Осим тога, треба помоћи родитељима у испуњавању слободног времена с децом. Треба отварати дечја игралишта, али и мењати их јер постојећа нису више толико занимљива деци. Ко ће се опет пењати или спуштати низ оне решетке? Треба их модернизовати. Градови морају да се брину о својој деци, и притом није довољно само отварати вртиће и школе, већ и нудити садржаје за слободно време.

Одржавате семинаре широм Хрватске. Шта вас родитељи најчешће питају данас, а шта су вас питали пре десетак година?

Примећује се да све више деце има развојне сметње. Имамо децу која не проговоре до треће године. Готово 60 посто деце има поремећај говора. Могуће је да ће за пет година свака школа морати да има логопеда. Куда то води? Поремећај година, проблеми с концентрацијом и то што дете не може да пише или рачуна, то су развојне сметње, то није болест. Те су се сметње развиле у првих неколико година живота, деца нису с њима рођена. У раздобљу од рођења до пете или шесте године морамо јако пазити на то да свака промена у окружењу утиче на развој мозга. Ако су данас промене брже него пре десетак година, онда ће се и проблеми брже развијати. Циљ је едуковати родитеље, васпитаче и наставнике.

Написао сам и две књиге “IQ детета – брига родитеља” и “Развој интелигенције кроз игру”. Имате игре и активности које су штетне, и то родитељи морају да знају. Неке грешке које родитељи направе у том раздобљу могу оставити последице које могу оштетити когнитивни развој детета.

Нова технологија је добра, али треба водити бригу о здрављу. Зашто се, на пример, не би у кући искључио бежични интернет од 23 сата до 7 ујутро? Неки ме питају кад ће онда проверавати е-пошту. Постали смо зависници о рачунарима и новим технологијама, не знамо ни себе да контролишемо, а како ћемо онда децу?

Зову ме забринути родитељи и жале се да не могу дете скинути с мобилног телефона или лаптопа. Деци треба ограничити време. Ако је договор пола сата или 40 минута, тога се треба држати. Граница мора да постаји, а дете је себи не може одредити. Колика би та граница требало да буде? Постоји ли неки норматив? Нико је није одредио и нема правила. Ја сам својој деци то овако одредио: пола сата пред екраном, један сат у парку, један сат пред екраном, два у парку, али не да седе на клупи, него да се играју, трче и крећу се. За дете од првог до четвртог разреда дао бих од 40 до 60 минута пред екраном, било да је то телевизор или рачунар.

Мозак детета боље ради кад је нешто нелогично, па се инстинктивно, физиолошки одмах покрећу најважније регије, а ми желимо да покренемо управо те резервне регије. Један од примера су бајке у вртићу. Кад сто пута слушају на исти начин Црвенкапицу, деци постане досадно. Ми с њима радимо асоцијације на државе, па смо Црвенкапицу сместили у Јапан. Мозак им се одмах укључио 100 посто. Црвенкапица је ишла да баки однесе суши, пролазила је кроз бамбусову шуму, вук је појео бакицу, а спазио их је Брус Ли. Деца знају да он није из Јапана, али то је нелогична прича, њима је било згодно да га сместе у Јапан. Не учимо лекције на класичан начин, него методама захваљујући којима деци школа постаје смех.

Шта би, по вашем мишљењу, требало да буде кључно у реформи образовања?

Треба променити методе учења које морају да буду у складу с физиологијом. Ако погледате данас попис десет најтраженијих занимања на свету, осам њих није ни постојало пре десет година. Децу морамо припремати за будућност и учити их да мисле, а не да уче напамет.

Нека се уведу предмети који су важни. Залажем се за враћање домаћинства. Јапан, једна од најбољих држава у свету по образовању, има предмет рукотворине. То је за мене реформа, дајте оно важно што развија дете, спорт сваки дан, ликовно… Мозак се развија у покрету. Можда је то најбоље објаснити кроз закон биологије. Биљке, жива бића која се не крећу, немају неуроне, а она која се крећу их имају. Најкомплекснији нерви систем има човек, и по тој аналогији ми смо жива бића за кретање. Посао детета је кретање. И школски одмор требао би да траје по 15 минута, да деца стигну да оду у двориште и играју се. Наравно, без телефона.

Извор: Вечерњи