Сунђери & Креде
Борис Јашовић
Када сам, испоставиће се заувек, одлазио из мале вароши у други град и другу југословенску републику, а било је то почетком 80-их и концем првог разреда основне школе, моја учитељица Боса Урошевић поклонила ми је „Човекову судбину“ Михаила Шолохова.
„Поклон свом добром ученику Борису од учитељице“, написала је на првој страници књиге из чувене Радове едиције „Реч и мисао“.
Тек сам много година касније, након интензивнијег размишљања о томе колико је учитељици тада било тешко да изабере одговарајућу књигу за ученика којег више никада неће видети у животу, схватио да је одабрала праву књигу.
„Каква ли судбина чека ово дете“ – чујем је како поставља себи то питање док у јединој књижари у вароши бира одговарајући наслов за поклон. И ја сам њој на растанку поклонио нешто, ваљда исто књигу, не сећам се тачно коју јер сам имао седам година и нисам у потпуности био свестан ситуације. А и родитељи су (истину говорећи) бирали поклон уместо мене док сам се ја више бавио кликерима у прашњавом дворишту испред зграде. Али кад је коначно дошао Дан Д, написао сам посвету и сав важан пружио књигу учитељици.
У то су се време учитељицама поклони уручивали искључиво за 8. март и на крају четвртог разреда основне школе. Или у специјалним приликама као што је била ова. За празник жена свако би нацртао учитељици честитку са пригодним текстом: СРЕЋАН 8. МАРТ ЖЕЛИ ВАМ…, па би напослетку учитељица била затрпана креативним постигнућима својих ученика уз по који пољски цвет приде, убран на ливади иза школе. И то је био најлепши и најкреативнији поклон који би учитељице у то време могле добити од својих ученика. Знатно касније ће уследити букети цвећа купљени у цвећари, бомбоњере из самопослуга…, деведсетих чак и златни ланчићи и прстење као одраз свеукупног моралног суноврата.
Пре тога, дакле осамдесетих година прошлог века, родитељи се нису мешали у посао учитељицама, а камоли организовали куповину поклона (као што се то чини данас за сваки осми март и након завршетка сваке школске године). У међувремену, ситуација се из корена променила, као што се уосталом и све остало променило. Полако смо (али сигурно) отишли дођавола. Макар оног техничко-технолошког.
Родитељи су данас повезани помоћу „паметних телефона“ па узајамно размењују информације из школског живота своје деце преко вибер и осталих сличних група – што на крају крајева и није тако лоше. (Пут у пакао поплочан је добрим намерама). Треба знати шта се радило на часовима у школи и шта се све има одрадити за домаћи код куће? Проблеми, међутим, настају кад се појаве амбициозни родитељи који би да поведу коло и за појас задену, па се из добрих намера често изроде непотребни и недопустиви киксеви. Деси се тако да амбициозни родитељ са вишком слободног времена (и ничим изазван) покрене на вибер или каквој другој сличној телефонској групи акцију прикупљања новчаних средстава за куповину поклона учитељици поводом (пазите сад) завршетка трећег разреда основне школе. Штавише, реч је о некаквом новоуспостављеном тренду који се незадрживо шири овдашњим школама. У сваком случају, ради се о тренду који је лишен доброг укуса. Уосталом, зар се дарови учитељицама не уручују традиционално сваког 8. марта на Дан жена, па би свако додатно даривање, изузев поклона након завршетка четвртог разреда када се ученици дефинитивно и заувек растају од учитељице, морало представљати неукусни акт непотребног претеривања. Међутим, није ни то једини проблем. Требало би да забрине недостатак осећаја за јавну расправу код амбициозних родитеља који се самоиницијативно подухвате организовања куповине поклона учитељици кад му време није. О чему се ради?
У већини случајева, амбициозни родитељ, назваћемо га „покретач бесмислене акције“, слабо води рачуна (или му/јој уопште није стало) до мишљења осталих родитеља! Реч је о томе да он/она самоиницијативно доноси одлуку да учитељицу треба даривати на крају трећег разреда, и уместо да на вибер или некој сличној групи приупита остале родитеље шта мисле о томе – он/она им једино оставља могућност да одлуче шта треба купити и колико новца за куповину поклона треба издвојити? У дипломатији се то назива политиком свршеног чина, а у квазидемократијама слободним и равноправним начином одлучивања.
Но, ни то није најбитнији проблем! Шта ћемо ако се на вибер или некој сличној групи не налазе сви родитељи деце из одељења, што аутоматски значи да су дотични родитељи у старту искључени из било каквог договарања – у нашем случају око акције куповине поклона учитељици. Ту се (наравно) још увек не ради о правој дискриминацији родитеља (а преко њих и њихове деце), будући да ће права дискриминација деце (преко њихових родитеља) уследити тек у финалном чину примопредаје поклона. До тада, оставимо могућност да се међу родитељима са вибер или неке сличне групе, како то обично бива унутар људских заједница, „заподене“ поларизација мишљења. Тако ће једни беспоговорно и у стању одушевљене егзалтираности прихватити предлог амбициозног родитеља, док ће други (мада ће њихов став јавно изнети евентуално један до два родитеља), сматрати да је непотребно куповати учитељици поклон након завршетка трећег разреда!
Прво, јер је поклон већ купљен за 8. март! Друго – јер Дан жена није био тако далеко. Постојаће, наравно, и трећа група родитеља која ће у први мах бити против куповине поклона, али ће убрзо променити мишљење под притиском фиктивне већине не схватајући притом како лични став не зависи од некакве већине или мањине, већ од личног интегритета појединца. И тако. Замислимо да је амбициозни родитељ свакодневно, у наредних неколико дана, преко вибер или неке сличне групе обавештавао остале родитеље ко је од деце (односно њихових родитеља) и колико приложио за поклон учитељици. А одмах затим замислимо како је на последњем часу у текућој школској години дошло до уручења велелепног цветног букета са пригодном честитком и именима ученика који су (односно чији су родитељи) учествовали у даривању учитељице. Изнесимо сада хипотезу према којој је од укупно 30 ученика у куповини поклона учествовало њих 14. Да ли би у том случају требало на честитки потписати сву децу из разреда или само децу чији су родитељи финансирали поклон? Са овим ће се проблемом кад-тад сусрести сваки самоиницијативни „покретач бесмислене акције“ који не размишља о последицама властитог делања. Јер и пут у дискриминацију на концу може бити поплочан добрим намерама.
Уколико иза свега стоји искрена намера да се учитељици уручи поклон испред читавог одељења, онда би без дилеме требало потписати сву децу, или бар неутрално – назив разреда УЧИТЕЉИЦИ ОД ТРЕЋЕГ…, без обзира који су ученици (односно њихови родитељи), учествовали у куповини поклона. На тај начи би се избегла дискриминација деце (чији родитељи нису приложили новац за поклон), али би се такође избегао и опор укус који ће учитељица дефинитивно понети након читања честитке на којој фале потписи више од половине одељења!
Овим долазимо до великог финала наше мале расправе о даривању учитељица кад му време није. Ради се о парадоксу насталом из иницијативе амбициозног „покретача бесмислене акције“ – унесрећивање учитељице коју је према првобитној идеји требало усрећити!
Уосталом, замислите да сте учитељица у ситуацији кад вам на честитки недостају потписи више од половине ученика? До таквих ситуација наравно не би ни долазило када би се поклони учитељицама куповали када треба, а не када некоме падне на памет. И то без одлуке већине родитеља којој би претходила јавна расправа о неопходности даривања кад му време није.
На концу, нико не спори родитељу право да покрене иницијативу да се учитељици купи поклон – било када, али онда родитељ мора узети у обзир и ставове осталих родитеља – нарочито неистомишљеника, затим чињеницу да неки родитељи неће бити обавештени о реченој акцији, те да одређени родитељи нису у могућности да често прилажу новац за разноразне подухвате амбициозних родитеља. Такође, родитељи који самоиницијативно покрећу акције куповине поклона учитељицама кад им време није, морају бити свесни да потписивање целог одељења испод поклона представља императив и моралну обавезу иницијатора, будући да се тиме избегава дискриминација деце чији родитељи (из неког разлога) нису учествовали у даривању учитељице, а посебно јер се тиме избегава и урушавање достојанства личности дотичне просветне раднице! Па и тада остаје кључно питање о којем треба расправљати – да ли је ипак (не)укусно уручивати поклоне учитељицама после завршетка прве, друге и треће године основне школе? Поготово јер постоји и 8. март! И што је важније – да ли је ред да се прво сви родитељи из одељења договоре да ли уопште ићи у акцију куповине поклона учитељици, а тек онда, уколико већина одлучи да треба, прећи на избор одговарајућег поклона. Мада, не знам због чега се те ствари не би препустиле самој деци која барем тада не би зависила од принципа, ћуди, амбиција и лоших укуса властитих родитеља.