Месец јун, касни вечерњи сати, прошло је 11 сати увече. Наставница седи у својој соби и ревносно, по ко зна који пут, проверава да ли се сви подаци поклапају, сведочанства претходних разреда њених ученика (копије наравно), подаци који су прошле недеље били на провери, новопристигли подаци који су јој данас уручени (морала је овај посао обавити код куће, јер у школи држи наставу па нема кад у време „радног времена“, а школа – штета што не ради ноћу – јер неке папире, ипак не сме да понесе кући, а морају се и они средити). Сутра ће устати рано да оде у школу пре наставе и провери још поклапа ли се све то са подацима из матичне књиге и подацима из дневника за све претходне разреде. Полако проверава у тишини своје собе за сваки предмет појединачно, за сваког од својих 30 ученика појединачно, споро и темељно, јер не сме да постоји ниједна грешка. Поново рачуна просеке, за све ђаке и упоређује са уписаним, јер опет, не сме постојати ниједна грешка, свака децимала мора бити тачна.
Кад је завршила проверу исписује два сведочанства поново, лепо, читко, прецизно, јер не сме бити ниједне грешке, исписује поново пошто су ђаци изгубили своје оригинале, па се морају писати дупликати (ово су наравно ђаци претходно огласили неважећим и платили харач држави да разредна обави посао поновног писања бесплатно). Још само једном ова провера и онда коначно они полажу пријемни па од великих послова остаје само та чувена листа жеља, коју ће такође проверавати небројено пута за сваког ученика, сваку шифру за сваку школу. Зна већ, има искуства од претходне генерације, јасно је да ових последњих неколико месеци и све док се сва деца не упишу у средњу школу старешина једноставно нема живот. То је сасвим ок, јер су старешине плаћене за то (скоро 1700 динара месечно – за случај да ово буде читао неко ко живи у другом времену и бољим условима казаћемо да се за тај новац може купити отприлике маркица за градски превоз, можда, треба још мало доплатити).
Из тишине и концентрације пренуо ју је звук телефона. Ко може да зове у ово доба – помисли она. Сви знају да јој деца спавају. Шта може бити тако хитно! Већ се и уплашила.
– Хало!?
– Хало разредна, овде Милошев отац.
– Да? Је л’ нешто хитно? О чему се ради?
– Да, хитно је. Ја Вас зовем да проверимо, да не буде неких проблема. Ево причамо сад с Милошем и он није сигуран је л’ то урађено? Слуђено је дете због овог пријемног, знате како је, није им лако.
– Кажите о чему је реч?
– Је л’ он Вама рекао да он хоће да упише саобраћајну школу?
– Јесте, знам то.
– Е па јесте ли Ви звали школу да то тамо њима јавите?
– Нисам звала школу, то ће се слати тек након пријемног кад буду сви попунили листе жеља.
– НИСТЕ ЗВАЛИ? Па зашто нисте звали? Па како ћемо сад, шта ако се не упише због Вас, па зашто нисте звали?
– Господине, ја сам на родитељском састанку причала сигурно 20 минута и све на ту тему објаснила. Није ми проблем, поновићу Вам. Дакле, наредних дана деца прво полажу тестове, математику, српски језик и комбиновани тест. Излазе прелиминарне листе за сваки од тестова и кад то погледате, ако је то резултат који сте очекивали онда је то то, ако мисли дете да је урадило више од оног што му је признато имате дан за жалбе. Одете, погледате рад, разговарате са комисијом, уколико је грешка, то се уважи. Након жалби је потребно неколико дана да се обраде сви подаци и онда се објављује коначан број бодова за сваког ученика. Тек након тога Ви попуњавате листу жеља, имате шифре за сваку школу и сваки смер у информатору, као и све ове информације које Вам ја сад дајем, иако сам их на родитељском све већ рекла. У ту листу ћете лепо као прву жељу уписати то што он жели и још неколико жеља за сваки случај, због распоређивања по бодовима. Онда се сви ти подаци убаце у рачунар и шаљу се и на основу њих се деца распоређују по школама. Разумете ли сада?
– Аха, добро, сад разумем, значи Ви ћете њих тад да зовете да им кажете да мој син хоће код њих да се упише?
– Не, Господине, нећу звати никога, управо сам Вам објаснила да се подаци о свој деци шаљу електронски и на основу броја бодова и тих жеља се деца распоређују.
– Добро! Значи Ви у ствари НЕЋЕТЕ да их зовете?
– Не, нећу!
– У реду је! Баш вам хвала!
Љутито заврши разговор овај родитељ! Разредна, да није имала још много посла и сувише мало сати за сан, сад би се вероватно изнервирала веома, овако је само гласно издахнула и наставила да пише.
Аутор: Драгана Малденов, наставница математике