Висока стопа развода у Србији постаје готово „модни тренд”. Депримирајуће статистике с једне стране, а с друге, брачни другови преобраћени у брачне непријатеље који изгубљено одлазе по савете код оних који нису успели ни свој брак да сачувају. Све учесталија фраза „Ако не буде ишло, развешћемо се… докле траје нека траје…”
На питање шта се десило, одакле жеља за разилажењем уместо за сједињавањем добијамо много одговора. Иако не постоји рецепт за савршен брак, постоје препоруке за избор уз рад на себи. Суштински, одговоре о крају треба тражити на почетку. Запитајте се зашто сте ушли у брачну луку, шта брачни живот представља за вас, а шта за вашег партнера. Ако желите или планирате да почнете да живите са својим партнером, претходно је добро да знате да ли и шта од заједничког живота очекује ваш партнер, и поклапају ли се његова са вашим очекивањима и жељама. Запитајте се колико сте заправо ви спремни да учините неке ствари које су важне вашем партнеру, а то нећемо знати док о томе не разговарамо. Шта је то што нам је важно, шта нас весели, растужује, љути, шта је за нас љубав.
Упознајте се међусобно без идеализације у смислу животних циљева, идеја, интересовања, сличности, разлика. Како делите, препознајете емоције, дефинишете улогу мушкарца/жене у погледу схватања значења места и функционисања у браку, породици. Реална слика о себи и реална, јасна очекивања од партнерског односа су кључни фактори за зрео избор партнера. Дакле, дајте реалности простора, могућност да упозна партнера са свим врлинама и манама.
Јако је битно да разликујемо, знамо шта је стварност а шта умишљамо задржани можда још увек у фази заљубљивања. Ако волите свог партнера, запитајте се да ли осећате да сте заљубљени у оно што он ЈЕСТЕ, а не оно што би вама одговарало да буде. Ослушкујте себе, препознајте сопствене потребе (које особине ја то ценим и желим да их има будући партнер) и будите способни да останете независни од утицаја/очекивања других, од средине, породице, вршњака, колега.
Жеља за упознавањем самога себе изражена је у натпису у Делфима: „Упознај самог себе”. То је главни подстицај.
Немојте очекивати да је партнеров задатак „да вас усрећи”, јер то заправо није његов посао, јер не заборавите, срећа и задовољство сваког од нас је наш посао. Сами смо одговорни како ће нам бити. Наравно, разлике увек постоје и успешност зависи од многобројних фатора, на чијем превазилажењу се може радити и могу се премостити разлике.
Ако могу некоме да кажем „Волим те” то значи да сам способан да кажем „Волим у теби свакога, волим у теби и себе.”
Ана Калајџић, psihoterapeut.ana@gmail.com
специјални педагог (дефектолог) и породични психотерапеут.
Prvo je upoznavanje i dogovaranje o zajedničkom životu bilo kao samit nestvrstanih, dogovarali smo se o svemu. Meni je bilo neverovatno koliko smo se dogovarali. Sa druge strane me je radovalo, jer sam mislila da je to ustvari, bolje, jer posle neće biti problema koje nismo razjasnili. Dotakli smo se svega ( o šta smo se posle spotakli).
Dogovorili smo se da živimo kod njegovih, odvojeno, ali tu u dvorištu, dogovorili se da ja posle porodjaja potrežim posao u njegovom mestu i da radim, kao što sam do tad i uvek radila, baba i deda će biti baba i deda (čuvanje dece, loženje vatre), a mi, mladi, moramo da se brinemo o kući i o starima (manje na početku, mnogo više posle). Ok. To je meni bilo OK.
Problem je nastao kad je on počeo da menja dogovorene uslove, kad je dogovor postao nevažeći, ustvari, samo oni delovi koji su se ticali mene, mog statusa u našoj kući, braku i životu. Njegov život se samo vraćao u predjašnji, momački (sloboda, nezavisnost, nemarnost, bezobzirnost, samoživost…).
Hoću da kažem: SVE JE TO LEPO SA OVIM SAVETIMA PSIHOLOGA I UČENIH GLAVA, ALI SVI MORAJU DA BUDU SPREMNI DA ĆE SE USLOVI PROMENITI, DA ĆE DRUGA STRANA (da ne kažem suprotni tabor) DA PROMENI MIŠLJENJE I DŽABA VAM SVI DOGOVORI.