Једном давно била сам код пријатељице на ручку. Поставила је сто и поставила своју двогодишњу девојчицу да седи поред мене. Пво што ми је било чудно је то да дете није нахранила, него јој је поставила засебан тањир – исти као и за све нас, остале. А онда, морам признати била сам по мало згрожена, дете је почело да просипа – двогодишњаци више проспу него што поједу.
Дете се заиста трудило, али мало је просипала из кашике, а мало из тањира – не знам да ли је уопште нешто појела. Више пута сам помислила: „ма дај, нахрани то дете“. Али сам, као прави гост, ћутала и пазила да ме дете не полије супом или умаже сосом.
Сада, после много година, мом двогодишњаку допуштам да једе сам. Столњаке мењам више пута на дан. Дешавало се да више дана за редом проспе пуну шољу јогурта, по себи, по столу, по столици, по поду па чак и по мени.
Сад те разумем драга Ана. Извини што сам мислила да грешиш. Дете мора да научи да једе само, не може да научи ако му не дамо прилику.
Извор: http://www.drmama.rs