Razvojni put prosvetnog radnika (ili NIKAD više škola!)

2 februara, 2021

Ovaj tekst pišem u želji da svi koji ne razumeju šta znači biti prosvetni radnik, bar malo dobiju uvid u to kako izgleda naš profesionalni i privatni put.

Ako ovo čitate kao nastavnik, možda ćete se u tekstu negde pronaći, ako niste nastavnik, možda ćete pomisliti “o, opet ovi prosvetni radnici, samo kukaju”. Ako to pomislite, možda ovo i nije tekst za vas.

Nikad nisam mislila da ću raditi u prosveti. Studirati devedesetih značilo je, bar za mene, samo jednu ambiciju: preživeti, i uz to, pokušati biti što veći čovek. Nisam imala ideju, misiju ni viziju sebe kako stojim u nekoj učionici i pokušavam nečemu da naučim mlada bića željna znanja ili totalno neželjna i potpuno apatična.

Prvi ulazak u učionicu sa ove strane katedre desio se na praksi. Nije bilo lako stati na crtu- sama naspram četrdesetak okica koja zure u tebe i očekuju nešto. Divna profesorka koja mi je pomagala bila je dostojanstvena, starija dama. Zapamtila sam njenu rečenicu za ceo život: „Ako misliš da radiš u prosveti, nađi bogatog muža!“ Tada mi se nije urezala. Ali kasnije počinje da izranja u nekim segmentima života.

Svoje prvo „Dobar dan, deco!“ vežbala sam stotinu puta. I pored te nesigurnosti, stvorila se konekcija između đaka i mene, zapalila se varnica.

Nekim čudom, prve godine radim u svom rodnom gradu. Jeste da je zamena, i na samo 50%, ali bolje išta, nego ništa. Pogledi mržnje i oštrice neprihvaćenosti u kolektivu bockaju te od prvog koraka. I bukvalno, bačen si u  učionicu. Bez objašnjenja, plana, programa, pomoći, mentora. Bačena kao u arenu sa lavovima. Ko se izbori, ostaje, ko ne – rastrgnuće te i napuštaš ring. Petooktobarski demonstranti svaki dan prolaze pored škole. Vlast u školi neizvesna. Život neizvestan. Samo da ne bude opet bombardovanje.

I deca se bore na svoje načine. Neka se potpuno povlače u sebe. Neki već puše, piju, možda i neku drogu konzumiraju. Duplo starija koleginica, pedagog škole, koristi svaku situaciju da me javno vređa i ponižava jer ne znam da održim disciplinu na času. Ponizno je zamolih da me pouči.

Još par scena sa prvog radnog mesta nosim: Ulazim u učionicu na drugom spratu, osmi razred, zamenjujem u nekom momentu zaista i bukvalno tri koleginice na bolovanju (znači, ne poznajem decu). Đaci se uskomešali u učionici, gledam šta je i imam šta da vidim – jedan dečak na simsu, s druge strane prozora, sedi. Čujem lupanje sopstvenog srca u slepoočnicama, svest mi se sužava, noge se presekle, ali pokušavam da ostanem pribrana. Pitam ga šta radi tamo. Usput tiho nekolicini učenika kažem da trče po pomoć još nekog odraslog u školi.

Dečko na simsu kaže da štrajkuje jer razredna neće da ga vodi na ekskurziju. Odmah mi je sinulo i zašto, ali prećutala sam. Još sam vagala koju reč pružiti kao ruku mira, a da ne bude baš neka reč koja bi ga mogla gurnuti u ponor. U tom momentu, na moje silno olakšanje, dojurio je odnekud nastavnik fizičkog i zapovednički mu dreknuo: „Ulazi unutra!“, nakon čega je dečko pokunjeno ušao. Došla je majka po njega, i meni i razrednoj ponudila najnovije herbalajf ili tako neke preparate protiv glavobolje jer nas je bolela glava od celog ovog incidenta.

Veoma obeshrabrena svojom nemoći, pitala sam neke starije koleginice da prisustvujem njihovim časovima. Sedela sam pozadi i zadivljeno gledala nastup, autoritet, istovremenu blagost i strogoću, činilo mi se da je to nešto što ja ama baš nikad u svom životu ne mogu dostići. Došao je i kraj te burne 2000/2001. godine, ugovor sam potpisivala na tri meseca, i za vreme jedne, i druge, demokratske, VD vlasti. Plata je bila simbolična, i nije se isplaćivala preko banke, nego na ruke. I mislim da je to prvo radno mesto tada plaćao grad.

Veoma tešku i napornu godinu završila sam u bolnici, zbog neke operacije. Iz škole su mi revnosnici poslali da potpišem otkaz. Već na raspustu primljena je ćerka neke od koleginica, tako sam čula, ali tamo više nikad nisam kročila. Od dece kojoj sam  predavala, đaka petaka, dobila sam oproštajni poklon, knjigu Kreativnog centra: „Metodika srpskog jezika“. Ja sam njima poklonila puzle. Svakom po jednu, od 24, koliko ih je bilo, i dece i puzli.

Nakon toga ponovo sam sebi rekla: NIKAD VIŠE ŠKOLA, NIKAD, NIKAD, NIKAD!

Neko vreme zaista nisam radila u školi. Čuvala sam dvoje dece i pomagala im oko domaćih zadataka. Vremenom, vratila mi se želja da podučavam, ali pristojnih mogućnosti nije bilo u mom gradu. Tako se desi onima iz ekstremno poštenih i stidljivih porodica. Poslala sam desetine, možda i stotine molbi na konkurse, nigde nisam bila primljena. Gde je neko i mogao da urgira za mene, a na isto mesto su pretendovale moje koleginice sa fakulteta, nisam mogla da se borim protiv njih zbog radnog mesta. A i sama ta reč da neko mora da „urgira“ automatski ponižava tvoju sposobnost i poništava tvoju diplomu koju si teškom mukom i radom stekao, uz silna odricanja cele porodice.

Foto: Canva

Jednog dana zazvonio je telefon i pozvana sam na zamenu trudnice u jednom selu udaljenom oko 50 km od mog grada. Prihvatila sam. Ovog puta iskustvo je bilo pozitivno, čak u prijateljskoj atmosferi. Ubrzo sam bila prijavljena i polagala i državni ispit, sada tzv. licencu. Živela sam preko nedelje u tom selu, a vikendom sam išla kući. Nije bilo lako napustiti svoj grad, ali bolje i to nego sedeti u butiku i dosađivati se, dok ti stečeno znanje uzaludno bledi.

Državni sam polagala u svojoj osnovnoj školi u svom gradu. To mi je donelo novu vrstu iskustva, potpuno nestvarnu. Sad sam već stekla malo sigurnosti, samim tim i autoriteta. Slobodno sam se kretala po učionici, baratala rečima, đacima, učionicom i vremenom. Nije bilo tako teško, a profesorica sa fakulteta koja je ocenjivala taj ispit mi je čak rekla da je ovo prosto moj dar i talenat i poželela mi sreću u daljem radu.

Nadala sam se da ću nakon te zamene i licence uspeti naći posao u svom gradu, ili bar okolini, ali bez uspeha. Jednog dana pozvao me je kolega sa fakulteta i pitao da li bih radila u jednom mestu, za koje, do tada, nisam ni čula da postoji. Opet sam se preselila. Ovaj put 100 km od svog grada.

Bilo je to divno i nezaboravno radno mesto, osećala sam se kao u nekoj porodici. Počela sam da cvetam u dobrom okruženju, pokrećem sa đacima časopis u školi, šaljem literarne radove, vodim decu u pozorišta i bioskope, idemo na takmičenja. Donosimo revoluciju u klasične priredbe predstavama, pokretom, igrom… Bilo je sve lepo, jednostavno, i sa mnogo ljubavi. Ta deca su me brzo prerasla, oni moraju već posle osnovne da se bore za sebe na neki način. Nas, zaposlene, niko nije maltretirao nepotrebnim dolascima u školu. Sednice su bile ekspresne, rasprava nije bilo. Bilo je razumevanja kad god je bilo neophodnosti. U tom periodu sam čak i na ličnom planu napredovala. Nas nekoliko kolega iz škole izdali smo svoju zajedničku zbirku pesama.

Nedugo zatim, ponovo sam primila poziv iz druge škole (i drugog mesta), da li bih prešla za njih da radim jer im nekoliko kolega odlazi u penziju, a o meni su čuli dobre glasove sa više strana, tako su rekli. Želela sam da skratim muku životnih putovanja bar za dva putovanja dnevno. Još uvek nisam verovala da je moguće ovako nešto bez političkih ili drugih interesa, i veoma oprezno sam prihvatila ovaj poziv.

U startu sam bila prevarena.

Zapravo, dobila sam odeljenja da predajem srpski kao nematernji, za šta nisam stručna, i strašno mi je bilo. Nakon pola godine dobila sam  i nekoliko odeljenja na srpskom maternjem jeziku. U školi su se smenjivali direktori, ali tiho neprijateljska atmosfera ostala je ista.

Istovremeno, stvari su se menjale u pogledu napretka sa đacima. Bilo je raznih generacija: od onih koje sve zanima do onih koje ništa ne zanima. Za jednog nastavnika ne postoji ništa bolje od znatiželjnog, radoznalog deteta. Sa njima sam zaista i postigla mnogo rezultata: od ponovne revolucije priredbi, preko mnogih nagrada za literarne konkurse, do republičkih takmičenja iz srpskog,  književnosti, srpskog kao nematernjeg.

Koje su moje beneficije minulog dvadesetogodišnjeg rada, o tome ću sad malo da pišem. Zaista nije kukanje, nego činjenice, analize.

Beneficije od Ministarstva

– Ponašaju se kao inkvizicija, vi ste im neprijatelji, uvek ste pod nekom istragom kao već okrivljeni, a treba da dokažete da niste. Da budu što uspešniji, svake godine nameću i gomilaju birokratiju, proširuju liste obaveznih seminara, troše vaše vreme kao svoje, potpuno bespravno. Ocenjuju vas, procenjuju, šire svoje nekadašnje „savetnike“ u „internu“ i „eksternu“ inspekciju. Šta su vam pružili? Veeeeeelikooo NIŠTA.

Ni običnu olovku, topli obrok, kamoli računar, internet, poslovni telefon, papire za štampanje ili makar pristojan ručak za dete na republičkom takmičenju. NIŠTA!!! Makar da vas puste na miru da radite svoj posao, nego vam naređuju koliko kontrolnih i kakvih smete da date, na koji način tj. kojim metodama treba da naučite decu: sad mora grupno, sad ne sme grupno itd.

Ako imate đaka koji ometa nastavu i vređa druge, nemoćni ste, jer sve mora postepeno. Do ocene 1 iz vladanja nemoguće je i stići! Naravno, za njegovo neadekvatno ponašanje bićete krivi vi, jer niste sposobni da upravljate svojim časom. Zato većina nastavnika prećutkuje probleme, umesto da ih iznesu. Jer niko vam ne daje konkretno REŠENJE kako da upravljate časom kad imate takvo dete. Za sve greške i propuste bićete krivi vi, za dobre stvari i uspehe koji su rezultat vašeg truda, škola će biti na dobrom glasu, ne vi.

Materijalni benefiti za 20 godina rada

– Potrošena 3-4 računara, nekoliko telefona, bar 2-3 šume za papire za kontrolne, vežbanja, takmičenja, beskonačno plavih i crvenih hemijski, za kirije i putovanja do svoje porodice bar 2/3 plate; izgubljeni odnosi sa prijateljima, rođacima, porodicom; neuspevanje osnivanja sopstvene porodice jer si uvek prezauzet i pod stresom, i jer su ti godine prošle potucajući se od mesta do mesta. Dakle, za celo službovanje imao si 1/3 do 1/4 plate za sebe (hranu, odeću, obuću, frizera, šminku). Izgubljen vid, kriva kičma, emocionalni i intelektualni teški zamor, zasićenje.

Posle 20 godina dobija se novčana nagrada u visini jedne plate – od nje sam svašta planirala, a sad se ispostavlja da jedva mogu da kupim novi računar, i to neki skromniji.

Foto: Canva

OD STRANE KOLEGA:

Najrazličitiji spektar, ali sujetnih ljudi ima na pretek. Većini je veoma bitno da je to dete „na njihovom času“ prosto savršeno, i da oni rešavaju probleme bolje od drugih, a naročito bolje od vas. Iz sujete i da bi bili među boljima, često (kao i oni u školi i na fakultetu koji uvek viču “ne znam ništa, nisam učio”) rade u tajnosti, ne dele svoje ideje sa drugima, nego posle trijumfuju svojim uspesima koje su zaradili „ispod žita“, ne obavestivši i ostale da se priključe. Ređe vrste, ali postoje: srodne duše sa sličnim dodirnim tačkama. Kad takvog kolegu sretnete, čuvajte ga više od srebra i zlata!

DRUŠTVO:

Za društvo ste neki levi paraziti, koji nikad ne rade. Većina vas gleda prezrivo, a neki sažaljivo. Cene vas poneki, veoma retki, koji vide i znaju da dajete 200% sebe za tuđu decu, a vi ni od koga ništa ne dobijate, osim kritika i packi. Od onih sa završenom osnovnom, do visokoobrazovanih, koriste svaku priliku da vas vređaju, da ste najveća gnjida čovečanstva, a istovremeno vam svakodnevno poveravaju decu. Za njih ste oni koji rade u toplom 2-3 časa dnevno, imaju ceo dan slobodan i odmore 3+1 mesec.

Radni dan za neupućene

Za sve one koji ne znaju, radni dan prosečnog nastavnika izgleda ovako (2. smena):

8:00 – ustajanje

9:00 – pregleda radove (domaće, kontrolne, pismene, lektire…)

11:00 – priprema časove za taj dan

12:00 – ruča, oblači se, sprema za posao

13:00 – ide na posao

18 – 19 – dolazi s posla

Posle 19č – obaveštava roditelje šta treba, šta ne, šta i kako, rešava neke situacije između đaka, roditelja, možda opet nešto pregleda.

* U međuvremenu: ako treba – dodatne, dopunske, rešavanje disciplinskih problema, pozivi roditeljima, vođenje zapisnika, pregledanje kamera, ispisavanja administracije, savetuje decu, dežura, priprema priredbe, dodatni časovi, vodi literarnu, dramsku, recitatorsku, Čitalački maraton, lektoriše školske dokumente, vodi svoje aktive, timove, i sve to mora da zapiše. Kad pregleda radove, treba da ih analizira, uporedi, radi na unapređenju slabih tačaka. U međuvremenu, treba da bude detektiv – ko je stvarno napisao rad učenika, i kako oceniti.

Najmučniji deo – zaključivanje ocena. Želje i mogućnosti. Ambicije roditelja preko dece. Beskrajne sednice, roditeljski, prijemi… I taman, za vikend malo da odmorite, kažu vam neki obavezni seminar od 16 sati – već godinama isti – nasilje, digitalizacija, individualizacija i rad sa učenicima po IOP-u (1,2,3).

Naši stručni predmeti ostaju neobnovljeni, (p)ostajemo zatupljeni, sve se svodi na to da li smo ispoštovali 358 zahteva da svima sve ugodimo – za 45 minuta – 28 različitih umova. I, naravno, imamo li sve to ZAPISANO u pedagoškoj dokumentaciji. I kad konačno krene taj letnji godišnji odmor, moram da pravim LETOPIS ŠKOLE, koji revnosno pravim bar 10 dana. Kad bude gotov, ili ga niko i ne pogleda, a retki koji pogledaju, često su spremni  na hitru kritiku ili bar zamerku, i baš retki pozitivno prokomentarišu.

Na kraju sumiram

Da bi danas bio dobar, posvećen, odgovoran prosvetni radnik – treba da: nemaš svoju porodicu, imaš bar tri mozga i beskonačno očiju, ušiju i ruku (dakle, umnožavanje samog sebe neophodno bar u tri primerka), tvoj dan mora imati 48 sati minimum i neograničen prag tolerancije na gluposti i vređanje razuma od strane onih koji nemaju isti.

Đaci

Sad, nakon dvadeset godina zaista požrtvovanog rada, ne očekujem nikakvu nagradu – zapravo i ne znam šta bi bilo dovoljno adekvatno da vam sve nadoknadi (možda beneficirani radni staž, status službenog lica, stan), ali ono što jeste najveća nagrada, verujem za većinu nastavnika jesu ĐACI! Deca koja vas beskrajno inspirišu svojim idejama, razmišljanjima, stvaranjima. Njihovo stavljanje celog bića u službu srpskog jezika: kroz sastave, pesme, drame (to nam je najomiljeniji oblik), i za njih i mene to je igra, improvizacija, uživanje! Debate, stvaranje kritičkog razmišljanja, ljubav prema pisanoj reči…

Njihova učenja da formulišu u reči osećanja, razmišljanja, da uočavaju svet oko sebe, da stvaraju nove svetove… Najveća sreća je kad oni to krenu samostalno da rade, i bez vas… Da ih prava traganja odvedu do pravih odgovora u njihovim životima.

Posao je zaista , i pomalo detektivski: Ono što otkrijete o njima da iskoristite za njihovo dobro! Na primer, jedno dete je na svaku temu u sastavima pisalo o hrani. To mi je postalo simptomatično i pitala sam razrednog kakva je situacija i šta možemo da učinimo za njega. Saznala sam da je mali iz mnogobrojne porodice i da je veoma često gladan, pa smo mu obezbedili besplatnu užinu. Ili, na primer, neko ko je na neki način neprihvaćen u razredu, prebacili smo ga u drugi razred, gde je dete procvetalo.

Veoma mnogo toga može učiniti nastavnik za sudbinu nekog deteta! Najvrednije je kad vam se kasnije u životu jave, ne da traže da im pišete radove u srednjoj, nego da se vidite, odete na kafu, posete vas u školi, i dalje vam šalju svoje radove, pitaju vas za savete.

Ima, naravno, i onih, koji okreću glavu kad vas vide, iako su vam sedeli na istoj za svaku peticu tokom četiri godine. Možda je zbog toga i okreću. Ne možemo da utičemo na svaki život, ali makar poneki, i to je nešto.

I.M.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama