Samohrana majka i blogerka Ketrinn Fleming podielila je sa svima priču o svom sinu i staklu koje je slučajnom razbio u kući. Nadahnuće vas!
„Ovo je moj hodnik od prošle srede.
Slomljen, oštar, podmukao.
Ovo je bio moj hodnik.
Ovo je učinio moj sin.
Ponekad, zapravo vrlo često, stvari se razbiju – nepopravljivo. I to ti oduzme dah – odmah.
Oduzeo mi se dah kad je moj sin ušao u kupatilo, frustriran, ljut. I onda je odlučio zalupiti vratima tako jako da je staklo automatski palo i razbilo se u milion komadića.
Bila sam mirna. Preživjela sam to i duboko uzdahnula. Psa sam izvela u dvorište kako se ne bi isekao na staklo, a iz istog sam razloga stavila mačku u podrum.
Stala sam u dvorište i osetila kako mi suze klize niz lice. Neverovatno je kako se usamljeno možeš osećati kao roditelj u ovakvim situacijama. Shvatila sam kako se uplašeno i razočarano osećam. Je li se ovo uistinu dogodilo? Da, jeste!
I dok sam tako stajala i uzimala u obzir razvoj njegovog karaktera, čula sam njegove suze, glas je dolazio iz kupatila.
Njegova duša pati. Ni on to nije očekivao. Halo, ljutnjo – ne sećam se da sam te pozvala u svoju kuću.
Zastaršujuć. Posramljen. Zabrinut. Uplašen. Prestrašen.
Duboko udahni majko ratnice. Duboko udahni. Ta te mala krhka duša sada treba. On treba najbolje od tebe. Tvoje potpuno saosećanje. On treba nežnu i divnu ljubav koju samo majka ima. Duboko udahni i idi.
Idi! Idi i uđi u kuću. Polako prođi razbijeno staklo, odi do kupatila i pogledaj ga. Pogledaj ga u lice i reci mu koliko ga voliš, reci mu da ga voliš najviše na svetu. I njegovo je lice crveno i puno suza, no odjednom je rekao: ‘Mama ja to više nikad neću uraditi. Tako mi je žao.’ Sad još više plačemo.
Mama zagrli ga jako. Stavi ga u krilo da se isplače. Da se i ti isplačeš. Pogledaj koliko zapravo želi biti voljen, koliko je siguran uz tebe. Pogledaj koliko je krhak.
Volim te.
Na sigurnom si.
Ja sam ovde.
Najgori je deo prošao.
Imam te.
Tu sam.
Volim te.
Idi mama i reci mu za ljutnju. Reci mu odmah kako je ljutnja moćan osećaj. Ima pravo na ljutnju, na bes. Sve ćemo očistiti zajedno, bitno je da oseća kako je to biti ljut, ali i razočaran.
Postoji li bolji način da se pokaže koliki su ti osećaji.
Tu sam da ti pomognem, uz mene si siguran.
Nećeš biti sam u svom biesu.
Nećeš biti sam u svojim strahovima.
Tu sam. Zajedno smo.
Sada ćemo to zajedno očistiti.
I očistili smo razbijeno staklo. Bio je tih, zamišljen i pažljiv.
Jer ponekad se stvari razbiju. Ponekad mi razbijemo njih. Nije važno razbijanje. Važno je kako reagujemo na razbijene stvari.
Ubije li nas to? Ne, to nam samo stvara osećaj krivnje.
ILI
Pomogne li nam to da probudimo svoje najdublje osećaje? Stvara li nam to osećaj da činimo nešto ispravno ili pogrešno?
Da mama! Idi i uzmi svoje dete. Nauči ga! Pokaži mu! To se zove LJUBAV!“