Ne znam kako bih počela ovaj tekst. Ne znam jesam li tužna, razočarana ili besna. Ne znam ni da li ću, ma koliko se trudila, ikad onima koji batine pravdaju umeti da objasnim koliko silno greše. Ali jedno sigurno znam….
dok verujemo u to da su deca zaslužila batinanje
dok mislimo da su udarci rešenje
dok ne vidimo problem u tome da svaka druga osoba u Srbiji ne može zamisliti život beze bensedina
dok sebe ubeđujemo da su odlasci po prut kojim su nas tukli lepa sećanja
dok smo uvereni da one koje volimo iz ljubavi tučemo. I da su nas tukli iz ljubavi
dok nam je normalno da decu disciplinujemo kaišem
dok smo čvrsti u stavu da smo dobri ljudi jer su na nama lomili varjače
dok ponavljamo da su nam se desili Trstenik, Ribnikar i Surdulica zato što decu nismo dovoljno često i jako tukli
neće nam biti bolje.
Neće, jer nismo dobro. A da nismo dobro, jasno je, jer tvrdimo da je nasilje odgovor.
Najbolji dokaz za to je društvo koje smo stvorili. Mi, odrasli, koji danas imamo između 30 i 60 godina. Mi, odrasli, deca iz video-klipa koji kruži društvenim mrežama. Mi koji tako verujemo da smo odlični, bezgrešni. Mi, s toliko velikom egom, da nam je mnogo lakše da kažemo da ne valjaju deca, da njih treba tući, nego da ne valjamo mi samo.
Volimo da se pravdamo ratom, sankcijama i teškim vremenima. Ali odgovornost za društvo kakvo imamo snosimo mi. Jer smo ga takvog stvorili, nije nam ga niko skrojio. Činimo ga mi sami. Takvog ga negujemo i ne trudimo se da promenimo. Jer smo naučeni da trpimo. Najpre kaiš i varjaču, a onda i sve drugo. I da bes iskaljujemo na slabijem od sebe. Baš kao što je u našoj tradiciji oduvek bilo.
Prikaži ovu objavu u aplikaciji Instagram
Neće nam biti bolje dok ne shvatimo da je SVAKA PETA i ponoviću SVAKA PETA žena žrtva nasilja u porodici. Jer veruje da je zaslužila batine. Jer je i od tate kaišem dobijala. A onaj što je bije, on veruje da je batina rešenje. Jer je i njegov tata to tako radio kad je on bio mali. I baš je ispao dobar.
Neće nam biti bolje dok tvrdimo kako su „ova deca danas nikakva“ a mi smo bili dobri i poslušni. Nismo mi bili dobri. Mi smo bili zastrašeni. Naučeni da se plašimo jačeg, a nad slabijim da pokazujemo svoju snagu i moć. I zato i danas svuda oko nas vlada zakon jačeg.
Neće nam biti bolje dok ne uspemo da razumemo da nismo dobro. To što smo nekad ćutali roditeljima i nastavnicima, to ne znači ni da smo dobri ni da smo dobro. Nismo, jer ne umemo da ostvarim zdrave odnose i sačuvamo brakove. Jer se svaki četvrti brak u Srbiji završi razvodom. Zbog depresije. Zbog nasilja. Zbog problema sa kontrolom besa. Zbog milion razloga koji svoje korene imaju u tome kako smo odgajani.
Zato, kad sledeći put pomislite kako je baš divno bilo nekad, potražite to dete duboko u sebi. I pogledajte ga u oči. Zamislite njegovu dušu kad krene kući, ne znajući da li ga čeka varjača, kaiš ili prut. Osetite opet njegovu bol kad shvati da je gumicom ubrljao svesku i da će za to platiti. Setite se kako je izgledalo odozdo gledati nekog duplo ili troduplo većeg od sebe, ko tvrdi da vas najviše na svetu voli, a prilazi vam s kaišem u ruci, s ciljem da vas povređuje. Da vas udara dok vi plačete i molite da prestane. Zamislite.
A umesto zaključka, ostavljam vam ovde pesmicu našeg Ljubivoja Ršumovića, čoveka koji nije dobijao batine kao dete. I koliko je javnosti poznato, nije zbog toga tukao svoje roditelje.
“Moj stari je, od svoga starog
A njegov stari, opet, od svoga
Slušao jedan drevni nalog:
‘U deci treba ubiti Boga’
Taj nalog grozan, al tanjušan
Moj stari nije hteo da šalje
Tako je ispao neposlušan
Pa Bog u meni živi i dalje.”
Bez nade sam da će ijedna moja reč probuditi razum onih koji veruju da je kaiš vaspitanje, a udarci ljubav. Ali ipak s nadom da će jednog dana izlečiti dete u sebi. I oni i sva deca koja su ikad osetila prut na svojoj koži, uverena da su za to sama kriva
Aleksandra