Једна од реченица које се најчешће чују у школама, на родитељским састанцима, па и виде на друштвеним мрежама је „Ја не васпитавам туђу децу“. Дилема да ли је то тако или не ме је натерала да урадим претрагу Закона о средњем образовању по делу речи „васпит“. Пронађено је невероватних 205 резултата. У Закону о основном образовању, било их је 209. У Закону о основама система образовања и васпитања овај број је чак 766. Дакле, и те како су школе и васпитне установе. У поменутим законима се готово ниједном не помиње образовање без васпитања, на пример:
- Основни задатак школе је да омогући квалитетно образовање и васпитање за свако дете и ученика
- Средње образовање и васпитање обезбеђује услове да ученици и одрасли постигну опште исходе образовања и васпитања у складу са Законом.
И тако 205 до 766 пута.
Укратко, наставник који одбија да васпитава туђу децу, тј. своје ученике, не обавља свој посао по закону.
Међутим, чак и они који никад нису радили у школи, могу да претпоставе зашто наставници желе да избегну овај део своје радне обавезе. Много је утицајних родитеља који би могли да направе проблем, директори не желе да школа стигне у новине, деца су често агресивна, укратко – може бити проблема. Поред тога, „неваспитавање“ је свакако лакше. Али, ако то значи да неко 50% свог посла не уме или не сме или не може или једноставно не жели да обавља, мишљења сам да је једино исправно да промени посао и ради нешто што уме, сме и жели.
Дакле, да закључимо – закони предвиђају да школе и те како васпитавају ученике и „везивање руку“ наставницима свакако није предвиђено прописима, већ постоји углавном у ауто-цензури самих наставника. (Да, радила сам у школи читаву деценију)
Поред тога, не треба заборавити ни то да иза свега стоји једна велика замка. Чак и ако неће да се директно супротставе, заблуда је да пуштањем некултуре, неваспитања и безобразлука наставници никога не васпитавају. Јер, својим реаговањем и нереаговањем, ћутањем, повлачењем, наставници васпитавају ученике много више него што им се се чини.
Низ примера је непрегледан, али поменимо само неке најкарактеристичније. Наставник који на екскурзији дозвољава музички отпад јер „деца то воле и траже“, а на прослави матуре игра са децом на песме чији текстови би могли бити сценарио за порно филмове, васпитава једнако (ако не и више) од директорке једне београдске гимназије која је девојчици, која је била ди-џеј последњег дана матураната у школи, рекла да треп, народњаци и слична „комерцијала“ не долазе у обзир, или директорке из Алексинца која је деци купила бубањ како би направили рок бенд.
Наставник који је дозволио да дечак који је малтретирао другара прође некажњено, јер је то од њега директор тражио након што су му се „утицајни“ родитељи обратили, научио је своје ђаке да треба ћутати, трпети и оштетити жртву како се насилник не би још више наљутио. Те лекције су негде научиле и жене које трпе насиље у кући или деца која дугим рукавима скривају модрице, као и девојке које ћуте кад им се манијак у градском превозу навали на леђа.
Као што смо већ раније говорили – васпитавање је све – од појаве, стила облачења, музике која се слуша, фејсбук и инстаграм профила па све до фотографија које се тамо налазе. Својим понашањем, књигама које читају, речником који користе, наставници васпитавају. Васпитавају и начином оцењивања, објективношћу, подршком коју дају или не дају детету које говори истину или пак оном које лаже. Истицањем позитивних примера. Доласцима на час на време. Начином којим се деци и колегама обраћају, доследношћу, временом које ће за њих одвојити. Васпитавају и својим припремљеним или неприпремљеним предавањима, тестовима и брзином којом ће их прегледати и рећи деци оцене.
Примерно владање (израз у основи има „пример“ за друге) за неотесану децу је такође вид васпитавања, најпре за оне чије понашање заиста треба да буде пример другим ученицима.
Васпитавају много и професори – ентузијасти који ђаке и данас воде на изложбе, концерте и позоришне представе, што је пре тридесетак година било нешто што се подразумева. Који организују у школи књижевне вечери и филмске пројекције. Васпитавају их неуморни наставници који их усмеравају у припремању приредби, учествовању на такмичењима и хуманитарним акцијама. И они који вредне и упорне ставе на огласну таблу или их истакну на родитељским састанцима и наставничким већима.
Посебне лекције о животу дају они, а има их, који искачу из оквира и истичу децу која не морају бити одлични ђаци, али су примерни пријатељи, солидни писци, уметници, спортисти…
Има много видова васпитавања деце који се можда чине као да то нису. Учитељица која, када год јој њене обавезе то дозволе, дође на јавни наступ свог ђака у музичкој школи га тиме васпитава и показује му да јој је важно, да подржава то што ради, да га сматра особом, а не само ђаком. Да је једнако битно да њени ђаци буду свестрани и добри људи као да уче и раде школски програм. Разредна која позове родитеље јер се брине због њиховог детета које се чудно повукло у себе такође показује како се посао ради када вам је заиста стало.
Заљубљеници у свој посао који, уместо да бескрајно дуго истичу лоше примере, напротив причају о оним позитивним, најјасније показују шта им је битно. Професори који се усавршавају, читају и прате нове методе подучавања такође васпитавају генерације младих, показујући им да се учи целог живота и да није мудро веровати да знаш све – што је огроман проблем код већине одраслих људи. Још увек има шансе да нове генерације ту грешку исправе.
Чак и ако наставници нису свесни силине своје улоге, треба да имају у виду да је све, баш све што раде управо васпитавање туђе деце. Родитељ може бити свако и шта ће ко у своје дете уградити није под контролом школе и просветних радника. Наставник (који не може бити баш свако, без обзира на опале критеријуме и слабу заинтересованост људи за рад у школама), ако жели да из сваког ученика, који је чудним сплетом околности стигао баш у његов разред, извуче максимум, мора бити свестан да је васпитање укључено у сваки вид његовог рада.