Jedna od rečenica koje se najčešće čuju u školama, na roditeljskim sastancima, pa i vide na društvenim mrežama je „Ja ne vaspitavam tuđu decu“. Dilema da li je to tako ili ne me je naterala da uradim pretragu Zakona o srednjem obrazovanju po delu reči „vaspit“. Pronađeno je neverovatnih 205 rezultata. U Zakonu o osnovnom obrazovanju, bilo ih je 209. U Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ovaj broj je čak 766. Dakle, i te kako su škole i vaspitne ustanove. U pomenutim zakonima se gotovo nijednom ne pominje obrazovanje bez vaspitanja, na primer:
- Osnovni zadatak škole je da omogući kvalitetno obrazovanje i vaspitanje za svako dete i učenika
- Srednje obrazovanje i vaspitanje obezbeđuje uslove da učenici i odrasli postignu opšte ishode obrazovanja i vaspitanja u skladu sa Zakonom.
I tako 205 do 766 puta.
Ukratko, nastavnik koji odbija da vaspitava tuđu decu, tj. svoje učenike, ne obavlja svoj posao po zakonu.
Međutim, čak i oni koji nikad nisu radili u školi, mogu da pretpostave zašto nastavnici žele da izbegnu ovaj deo svoje radne obaveze. Mnogo je uticajnih roditelja koji bi mogli da naprave problem, direktori ne žele da škola stigne u novine, deca su često agresivna, ukratko – može biti problema. Pored toga, „nevaspitavanje“ je svakako lakše. Ali, ako to znači da neko 50% svog posla ne ume ili ne sme ili ne može ili jednostavno ne želi da obavlja, mišljenja sam da je jedino ispravno da promeni posao i radi nešto što ume, sme i želi.
Dakle, da zaključimo – zakoni predviđaju da škole i te kako vaspitavaju učenike i „vezivanje ruku“ nastavnicima svakako nije predviđeno propisima, već postoji uglavnom u auto-cenzuri samih nastavnika. (Da, radila sam u školi čitavu deceniju)
Pored toga, ne treba zaboraviti ni to da iza svega stoji jedna velika zamka. Čak i ako neće da se direktno suprotstave, zabluda je da puštanjem nekulture, nevaspitanja i bezobrazluka nastavnici nikoga ne vaspitavaju. Jer, svojim reagovanjem i nereagovanjem, ćutanjem, povlačenjem, nastavnici vaspitavaju učenike mnogo više nego što im se se čini.
Niz primera je nepregledan, ali pomenimo samo neke najkarakterističnije. Nastavnik koji na ekskurziji dozvoljava muzički otpad jer „deca to vole i traže“, a na proslavi mature igra sa decom na pesme čiji tekstovi bi mogli biti scenario za porno filmove, vaspitava jednako (ako ne i više) od direktorke jedne beogradske gimnazije koja je devojčici, koja je bila di-džej poslednjeg dana maturanata u školi, rekla da trep, narodnjaci i slična „komercijala“ ne dolaze u obzir, ili direktorke iz Aleksinca koja je deci kupila bubanj kako bi napravili rok bend.
Nastavnik koji je dozvolio da dečak koji je maltretirao drugara prođe nekažnjeno, jer je to od njega direktor tražio nakon što su mu se „uticajni“ roditelji obratili, naučio je svoje đake da treba ćutati, trpeti i oštetiti žrtvu kako se nasilnik ne bi još više naljutio. Te lekcije su negde naučile i žene koje trpe nasilje u kući ili deca koja dugim rukavima skrivaju modrice, kao i devojke koje ćute kad im se manijak u gradskom prevozu navali na leđa.
Kao što smo već ranije govorili – vaspitavanje je sve – od pojave, stila oblačenja, muzike koja se sluša, fejsbuk i instagram profila pa sve do fotografija koje se tamo nalaze. Svojim ponašanjem, knjigama koje čitaju, rečnikom koji koriste, nastavnici vaspitavaju. Vaspitavaju i načinom ocenjivanja, objektivnošću, podrškom koju daju ili ne daju detetu koje govori istinu ili pak onom koje laže. Isticanjem pozitivnih primera. Dolascima na čas na vreme. Načinom kojim se deci i kolegama obraćaju, doslednošću, vremenom koje će za njih odvojiti. Vaspitavaju i svojim pripremljenim ili nepripremljenim predavanjima, testovima i brzinom kojom će ih pregledati i reći deci ocene.
Primerno vladanje (izraz u osnovi ima „primer“ za druge) za neotesanu decu je takođe vid vaspitavanja, najpre za one čije ponašanje zaista treba da bude primer drugim učenicima.
Vaspitavaju mnogo i profesori – entuzijasti koji đake i danas vode na izložbe, koncerte i pozorišne predstave, što je pre tridesetak godina bilo nešto što se podrazumeva. Koji organizuju u školi književne večeri i filmske projekcije. Vaspitavaju ih neumorni nastavnici koji ih usmeravaju u pripremanju priredbi, učestvovanju na takmičenjima i humanitarnim akcijama. I oni koji vredne i uporne stave na oglasnu tablu ili ih istaknu na roditeljskim sastancima i nastavničkim većima.
Posebne lekcije o životu daju oni, a ima ih, koji iskaču iz okvira i ističu decu koja ne moraju biti odlični đaci, ali su primerni prijatelji, solidni pisci, umetnici, sportisti…
Ima mnogo vidova vaspitavanja dece koji se možda čine kao da to nisu. Učiteljica koja, kada god joj njene obaveze to dozvole, dođe na javni nastup svog đaka u muzičkoj školi ga time vaspitava i pokazuje mu da joj je važno, da podržava to što radi, da ga smatra osobom, a ne samo đakom. Da je jednako bitno da njeni đaci budu svestrani i dobri ljudi kao da uče i rade školski program. Razredna koja pozove roditelje jer se brine zbog njihovog deteta koje se čudno povuklo u sebe takođe pokazuje kako se posao radi kada vam je zaista stalo.
Zaljubljenici u svoj posao koji, umesto da beskrajno dugo ističu loše primere, naprotiv pričaju o onim pozitivnim, najjasnije pokazuju šta im je bitno. Profesori koji se usavršavaju, čitaju i prate nove metode podučavanja takođe vaspitavaju generacije mladih, pokazujući im da se uči celog života i da nije mudro verovati da znaš sve – što je ogroman problem kod većine odraslih ljudi. Još uvek ima šanse da nove generacije tu grešku isprave.
Čak i ako nastavnici nisu svesni siline svoje uloge, treba da imaju u vidu da je sve, baš sve što rade upravo vaspitavanje tuđe dece. Roditelj može biti svako i šta će ko u svoje dete ugraditi nije pod kontrolom škole i prosvetnih radnika. Nastavnik (koji ne može biti baš svako, bez obzira na opale kriterijume i slabu zainteresovanost ljudi za rad u školama), ako želi da iz svakog učenika, koji je čudnim spletom okolnosti stigao baš u njegov razred, izvuče maksimum, mora biti svestan da je vaspitanje uključeno u svaki vid njegovog rada.