Реченица која убија васпитни процес у школи

15 априла, 2021

Реченица која убија васпитни процес у школи је: “Све је то из куће”.

Јер нам родитељи, од срамоте, побегну. А ми смо савршени, непогрешиви… Деца просветара су фантазија. Да, како да не.

Не мораш бити педагог, ни психолог.

Довољно је да имаш два детета, а три је већ докторат из нетачности ове предрасуде.

У најбољем случају, та реченица би могла да звучи: “Кад упознам дете, могу да претпоставим какав је васпитни стил у породици”.

За моју ћерку могли би помислити да смо ми једна породица у којој је све под конац, оптерећени сатом, оценама и да “заборавити домаћи” значи бар 7 дана казне.

Учим је да у највећем броју случајева “свет неће пропасти” ако добије лошију оцену, да су оцене САМО број и знак да ли би требало још мало да учиш. Соба “под конац”, све на свом месту, нико не сме да виче, јер је то простачки и чему то? Ипак, не дирај је – НЕЋЕ ти лако опростити.

Данас, са 9 година, она је много опуштенија, безбрижнија, не плаши се више вике. Радили смо на томе. Шта је понела из куће, видећемо са 20 година, али знам да се родила са идејом да буде савршена, што може да буде и опасно.

Син, 12 година. Отвара очи са идејом – живот је један, немамо времена за бригу и нервозу. Сутра је нови дан и ако ја лепо замолим наставницу да ме пита сутра, а не данас, она ће разумети да је био сунчан дан и да су сва деца света играла фудбал. А ако она баш и нема слуха за мој мото – уживај, певај, играј, нема везе, може да се поправи. Њега учимо да су оцене важне и да НИСУ само број 🙃.

Тотални обрт, уз бирање речи, да што касније схвате контрадикторност наших речи.

Њему сат у животу не значи БАШ НИШТА, ваљда превише оптерећује за његов укус и надамо се, породично, да ће до 18. године прихватити да је тај сат важан да на планети не буде збрка и почети да га користи.

Љубав је за њега енергија, бука.. Уређени односи и педагошки тон су хладни до неподношљивости. Најбоље би било да разредну лупи по леђима, јер је воли. (само не сме).
Опростиће све, јер га МРЗИ да се љути.

Он ће испробати сваку рупицу на границама, да види има ли нека рупа, да окуша своју срећу са оне стране “нормалног”, она ужива у безбедној слободи, унутар граница и разуме зашто су ту.
Она оловке чува сложене на исту страну, он “сљушти” у торбу оно што остане на столу.

Тако и живот.

Она ПРЕЧЕСТО каже “Добро”, он ПРЕЧЕСТО “Да, али…”

Њу учимо да препозна када да каже “Да, али…”, а њега “Добро” и требаће нам бар 15 – 20 година.

Када бих, као педагог, позвала родитеље да кажем на шта би код њиховог требало да утичемо, они би у 99% случајева рекли – “ДА, и ми исто мислимо и ТРУДИМО се”, 1% је одавало утисак да дете треба да псује, пљује, бије, срља без циља. Ма ни 1 %.

Васпитање је процес. “На првом родитељском могу да поделим децу, тачно знам ко је чији ” је једна од најувредљивијих реченица, за мене. Била ми је подношљива само на почетку рада и док нисам родила децу. Искуство ме је научило да је реалност другачија.

Аутор: Снежана Голић, педагог

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама