Rodi ti se ćerka i ti joj probušiš uši.
Bez njene volje, njenog dopusta i saglasnosti. Raspolažeš njenim telom kao da je tvoje. Kao da si mu gazda i da nad njim imaš apsolutno vlasništvo.
Pa dobro, bolje sad kad je mala, neće se ni sećati, kasnije bi je bolelo mnogo više. Nema veze, običaj je takav, tako su i tvoju majku, i tvoje majke majku, kakve veze ima?
A možda ipak da probuši uši onda kad ona odluči?
Rodi ti se ćerka i ti joj probušiš uši.
Samo zato što je ćerka. Ne radiš to sinovima. Radiš to da bi bila lepa, ubeđuješ sebe – da bi bila lepša, jer ne možeš da podneseš zamisao da je svet u tim prvim mesecima može slučajno pomešati i pomisliti da je dečak. Kakva neverovatna sramota, ljudi mogu pomisliti da je tvoja ćerka dečak?! I onda, bez njene dozvole već sopstvenom željom odlučiš da te tuđe, nedavno rođene, ušne resice probodeš iglom. Bez njenog pristanka odlučiš šta ćeš raditi da njenim telom.
Pitanje je jednostavno. Čije je telo tvoje ćerke? Tvoje ili njeno? Kome pripada žensko telo? Ženi, ili njenim roditeljima, muškarcima, državi, crkvi?
Mislim da je odgovor takođe jednostavan.
Žensko telo pripada ženi.
Ženom se ne može raspolagati kao da je stvar, samo zato što je žena. Moramo da naučimo jednom za svagda da je ne ukrašavamo po našem nahođenju i za naše uživanje, već da joj od trenutka kada dođe na ovaj svet ne uskratimo pravo da prvo bude osoba, a tek posle da bude i izgleda kako zaželi.
Autor: Blogdan