Распуст је почео?
Можда за ђаке и за родитеље, али ПЕПСИ служба је и даље будна. Радимо, као и обично, само уз мање буке и без звона које означава почетак и крај часа. И не, не пишем да бих вам се жалила како ми годишњи одмор још није почео већ се мислим све време мислим где ми је онај папир о стручном усавршавању са једног вебинара одржаног 15. априла, никако да га пронађем… Логика ми говори да ће га више нас брже и лакше пронаћи.
Та папирологија… Родиш се, треба ти папир. Хоћеш да путујеш, треба ти папир. Кренеш у вртић/школу, треба ти опет неки папир. Решиш да се удаш или ожениш, папир… Папир, папир!
Колико нас тај папир спутава, како у животу тако и у професионалном развоју и нашој ефикасности, кад бисмо само знали…
Ма дан један не прође, а да се не запитам колико ли је само наставника, учитеља, педагога, психолога, васпитача, логопеда, ма свих нас, дечјих чувара, одустало од жеље да одржи неке креативне радионице, излете, посете позоришту, угледни час… јер је за реализацију оваквих акробација потребно море папирологије, извештаја, евалуација и припрема, прво писаних у електронској форми, а затим иштампаних и захефтаних у некој фасцикли?
Ваљда знате како гласи правило просветне игре? Ако није на папиру – није се ни десило.
Човек по природи и хијерархији потреба поседује и ону потребу за самоактуализацијом. Похвала и потврда сопствених постигнућа свакоме пријају, зар не? И тако, док ми гинемо да испунимо форме и норме и добијемо ту похвалу и потврду, намеће се питање: да ли на крају те битке са рачунаром и штампачем заиста успевамо да остваримо исходе који на белом папиру црним, штампаним словима стоје уписани као остварени циљ описане активности? Да ли је стварно важан ТАЧАН број присутних ученика тог ТАЧНОГ датума или је ипак важније да садржај огледног часа буде ТАЧАН? Да ли је битно да у ђачкој књижици поред изборног предмета пише „ИСТИЧЕ СЕ“ без словне грешке, наравно, плавим пенкалом и по могућству краснописом, или је битније да се током школске године ИСТАКНЕ које су то праве вредности и врлине, ко смо ми, ко су наши другари и како да будемо бољи људи?
Да ли се рад наставника, стручних сарадника и школске управе вреднује само ако постоји на папиру или још увек постоји неко ко наш труд и рад увиди макар и после десет, петнаест година, када се сети мотивационе реченице своје учитељице којом се кроз живот често бодрио, корисног савета педагога који га је храбрио и водио, тачне процене психолога захваљујући којој је боље упознао себе и осећања радости када чује мелодију песме коју је изводила наставница музичке културе док заљубљено гледа у своју
симпатију из друге клупе?
Такви резултати рада се не могу прочитати ни на једном папиру, фајлу нити мејлу, нису материјално доказиви, али њихов траг је неизбрисив, а вредност непроцењива.
Смањимо папирологију, чувајмо дрвеће и природу. Повећајмо рад са децом, а
не са рачунарима!
Аутор текста: Милица Пантић, мастер педагог