Ми смо највише неснађени. Ми, који смо рођени у оно време када само у предсобљу имали телефон од бакелита, маму која ти каже скрати кад одужиш у разговору, двојника… и живота у коме нико никог није шпијунирао. Ми који смо рођени у време кад мама каже дођи у једанаест, а ти си тачно у једанаест пред вратима. Није било кашњења, није било лагања, није било неповерења. Одеш 20 дана на море, напишеш једну разгледницу и она стигне после тебе, а мама се не тресе.
Данас је страх доминантна емоција којом нас индукују медији за рачун невидљиве руке великог брата. Данас је доминантан страх од свега. Ако није од болести, онда су то вируси, цунами, отров, пестициди, загађење…
Родитељ данас има мобилни телефон да би непрестано био у комуникацији са дететом које уопште не виђа, надојен страхом да ће се нешто страшно десити. И ја сам исто таква мајка била. У току дана 27 пута зовем ћерку телефоном. То није нормално! Али та брига, толико сам била натопљена бригом.
Данашња генерација младих људи осећа невевероватни неиздрж, лоше им је, а не знају због чега им је тако лоше. Лоше им је зато што никада нису остављени на миру од друштвених мрежа, од тих непрестаних кликова. Нема опуштања, ти си у утакмици, ми смо сви у филму и морамо да играмо… јер ако паднеш, више ти живота нема. То је индуковање анксиозности, депресије, нарцизма, такмичења да будеш бољи. У чему бољи? Опет у материјалном. Најтрагичније у руској литератури у 19. веку је било кад младу девојку удају за старијег мушкарца, да би јој обезбедили будућност. Данас, 120 година касније, то се сматра најбољом судбином која може да задеси лепотицу од 20 година. Наша цивилизација је деградирана. Данас је због тога жена у служби богатог мушкарца. Жена је некад, у патријархарном друштву, била у служби породице, а данас је у служби богатог мушкарца.
Мирјана Бобић Мојсиловић, за Балкан инфо.