Шаљете ли децу у школу по оцене, по знање, зато да будете сигурни да су неколико сати у безбедном окружењу или да преко њиховог стајлинга демонстрирате властити успех и моћ? Шта друго упитати када у основним и средњим школама као боси по трњу пролазе наши прворазредни предавачи? Они који од ђака траже знање, радне навике и дисциплину уместо верглања, оговарања и сервилности.
Реформа просвете дуго је у фокусу јавности, али у засенку остаје тортура над просветарима који се не срозавају на ниво евидентичара одсутних ђака и делилаца жељених оцена. Они трпе само зато што деци упорно преносе вредности које су непролазне без обзира на то да ли је актуелно време мање или више смутно.
Није да није смутно. Поткрај сваке школске године нахрупе мајке и очеви, бабе и деде, па моле или захтевају петице да деци не измакне Вукова диплома (невероватно је, али истинито да то креће од првог разреда основне школе). Другима је обична двојка – пуна капа, само да се дете преко лета не злопати учећи или да не пропадне уплаћено летовање. Ђаци пак гледају да макар на сузе испослују оцену која фали. Тада се осим професора с дигнитетом више нико не сећа ко је од септембра до јуна на контролним задацима само исписивао своје име, предавао празан папир и излазио са часа да, како у сленгу говоре, блеји (са сличнима).
Уместо слоге родитеља и наставника да деца стекну знање и развију сазнајни апарат, већ у првим средњошколским данима родитеље удружи захтев за уклањање предавача за које су чули да много муче ђаке. Како то изгледа? У једној средњој школи, пре неколико година, родитељски хор захтевао је на првом састанку смену професора математике зато што не даје петице! Сат и по је разредни водио психолошку стаљинградску битку са високопозиционираним интелектуалцима, док неколико родитеља није револтирано прекратило да ће о томе дебатовати после првог писменог задатка, кад се на делу покажу и деца и професор. О каквом тлачењу је реч, видело се кад је разредни, безмало махнит од среће, улетео у одељење и највећом чоколадом частио ученика: на судбинском писменом добио је петицу иако би математичарка „и Ајнштајна послала на поправни“.
Родитељи се на баве својом децом
Парадигма овог потонућа може да буде „Јоца убица“. Тај надимак прати Јована Кнежевића, професора математике у Шестој београдској гимназији, који је у овом послу од 1986. и још му није замерено на начину предавања или нивоу објашњавања. Против њега, међутим, директор води дисциплински поступак по пријави двоје родитеља због наводног вербалног насиља над њиховом децом.
„Почетком јула добио сам решење о покретању тог поступка јер директор сматра да има индиција да сам извршилац вербалног насиља над двоје ђака“, каже проф. Кнежевић за наш лист. „Од 29 родитеља пријаву је потписао 21, сви из истог одељења, из првог разреда у прошлој школској години. У другим одељењима није било жалби, а имао сам у сваком разреду по једно одељење.“
Пријаве су стигле крајем априла, односно средином маја, кад је било јасно какве ће оцене бити закључене.
„У пријави из априла мајка неодређено каже да сам ученицу злостављао децембра 2017“, прича проф. Кнежевић. „Овај други је наводно злостављан у марту, пријава је поднета 15. маја, кажу да сам ђаку рекао да је прасац. За оно у децембру, на часу сам коментарисао да ми је на разговору била мајка једне ученице. Био сам понет добрим утиском који је госпођа оставила, видели смо на исти начин улогу професора и били на истој таласној дужини. Зато сам направио вербалну акробацију, најпозитивније се нашалио желећи да деца знају да није страшно ако код мене дође родитељ. Чуди ме зашто ме родитељ није одмах потражио ако дете тада није схватило како треба мој коментар. Немогуће је сваком детету ући у главу, посебно у првом разреду када предавања слушају веома селективно, да не кажем да не слушају, и имају проблем концентрације.“
Оба ова ђака су на крају године зарадила двојку из математике, а реч је о одељењу у коме је најлошији успех – врло добар! Било је и петица за знање, одговорност и рад, каже професор, као што је нормално да се за нерад добију јединица или двојка.
„Људи имају све мање енергије и воље да се баве својом децом“, вели професор. „Ово је већ четврта година да се на крају школске године нађе неколико гласних родитеља да организују хајку. Веома су агресивни. Понеки родитељ се јави и каже да то није прави начин, остали се повуку да не упетљавају своје дете. Ови који се жале неће да причају са мном, иду директору и онда то он решава. Деци је данас дато све на слободу, немамо инструменте да казнимо ученика који не ради. Ако дате јединицу, онда сте криви што ђак не учи јер сте дужни да га померите с мртве тачке. Тако је одскоро, не знам по ком пропису. Од половине до три четвртине наших ђака одлази на техничке факултете и са њима имам многа пријатна искуства јер кад оду на студије, схвате шта су биле моје намере. Чак и ако су мислили да сам их превише мучио, тада увиде колико им је то значило. За мене је професор дужан да децу поведе у боље сутра кроз квалитетно знање и доста рада јер само тако може да се иде напред.“
Наставници без заштите
Нова школска година увелико одмиче, проф. Кнежевић дао је директору изјаву почетком јула, али дисциплински поступак траје ли траје. До директора гимназије нисмо стигли ни уз помоћ секретара школе. Човек је, ето, толико заузет да месец дана нема времена ни за телефонски разговор.
Проф. Кнежевић није усамљен у оцени да су данашње школе претрпеле драстичне промене у односу на раније и да су се много више променили родитељи него ли ученици. Колико год им тешко било, деца ипак схвате кад се јасно поставе параметри, мада немају сви исте идеје о томе шта у школи желе да постигну, па и врлудају. Ђаци су за две класе бољи од нас, према проф. Кнежевићу, а родитељи у паници шта ће им деца урадити са животом „мисле да је битна оцена, што је илузија; радних навика више нема, лежерност је превелика јер систем тако обликује децу још од основне школе, што се наставља и кроз средњу“.
Форум београдских гимназија прати шта се догађа јер је њихов члан и ова гимназија, професору Кнежевићу пружају подршку, рачунајући и правну.
„Јован је само пример уобичајене појаве у свим школама, не само у гимназијама“, каже Александар Марков, председник Форума. „Притисци родитеља су све учесталији, често преко директора. Потежу и инспекције унедоглед, све док дете не заврши разред без стеченог знања. Индикативно је што се у овом случају неко осетио повређеним са више месеци закашњења. Здраворазумски, ако се нешто збило у децембру, реагује се одмах, не у априлу. То је један од облика притисака ради све већег застрашивања наставника. Ова појава присутна је дужи низ година, али све је чешћа и интензивнија. Ученици и родитељи знају сва могућа своја права, али не знају за обавезе! И директори често притискају наставнике да поправе јединицу по сваку цену.“
Спорни су нам и прописи. Родитељ уложи жалбу на оцену, директор поништи оцену, ђак полаже пред комисијом и, по новом закону, директор шаље наставника коме је оцена поништена – на додатне семинаре да научи како да оцењује!
„То су ти притисци који иду ка томе да деца мање знају, што је посебно изражено у основним школама“, додаје Марков.
„Наставници огољени стоје пред тим појавама. Заштите нема. Понекад неко уђе у судски спор са директором и школом, али суђење траје унедоглед, захтева финансијска средства. Зато данас постоје професори попут Јована Кнежевића, који не желе да одступе ни милиметар од прописаног што ученик мора да научи. Постоје и наставници који, помирени са свиме, зарад личног мира иду линијом мањег отпора, што за последицу има излазак из школа ученика без елементарне писмености. Нема велике разлике између основних и средњих школа, деца излазе функционално неписмена.“
Пише: Драгица Бг. Пушоњић
Цео текст прочитајте у штампаном издању Београдског гласа!