Drage dadilje i dragi roditelji, pišem vam ovaj tekst verujući da svojim iskustvom mogu da doprinesem vašem kvalitetnijem i prijatnijem odnosu. Čuvanjem dece više od 10 godina u raznim porodicama naučila sam mnogo. „Bejbisiting“ je jedna od retkih (ako ne i jedina) oblast u kojoj smatram da sam dosegla svoj maksimum uspešnosti koji nastavljam da negujem redovnom praksom.
Sećam se svog prvog iskustva, kada još nisam napunila 18 godina. To je bilo pravo vatreno krštenje. Drugarica iz srednje škole me je pitala da li može da da moj broj telefona rođaki kojoj je potrebna pomoć oko čuvanja deteta. Reče mi da se seća da sam jednom rekla da volim decu, a oni su tu u mom komšiluku, devojčica ima godinu i po dana i misli da bismo se lepo slagale. I prihvatila sam to kao verovatno najveći izazov u dotadašnjem životu.
Te noći nisam spavala. Shvatila sam da mi se svo prethodno iskustvo svodi na igru sa decom koju dovedu porodični prijatelji i na povremeno čuvanje svojih kumica koje u tom trenutku imaju više od 6 godina. Pričaju, samostalno jedu, oblače se, spremaju za spavanje, imamo uspostavljen odnos poverenja, volimo se. Da li dete od godinu i po dana koristi pelene? Kako se one menjaju? Koliko često? Treba li da je kupam prilikom menjanja pelene? Mažem nešto? Šta ako se povredi? Počne neutešno da plače? Razboli se dok je sa mnom? Proguta nešto što ne bi smela? Mali milion pitanja i briga. Umirila sam se mišlju da ćemo se prvo videti, njena majka će me upoznati sa njenim interesovanjima, navikama i karakterom. Videćemo da li se uklapamo pa ćemo odlučiti.
Sutradan sam otišla kod njih u dogovoreno vreme, a majka se spremala da napusti stan. Ide na posao, kaže doći će M. predveče. “Ona nekada krene da plače ako joj nije po volji ili ako je mnogo umorna, i to ume je dovede do povraćanja. Mnogo se uzruja, ali ignoriši to. Obriši samo pod posle da kiselina ne nagrize parket, imaš ovde cif ili ovo sredstvo za drvo, krpe su ti ispod umivaonika”. I ode majka.
Ostala sam prestravljena sa tim preslatkim bićem. Nisam znala ni šta ni kako sa njom. Gledala me je krupnim očima punim nepoverljivosti. Sva sreća, prošle smo bez povraćanja, ubrzo se umirila i zaspala. Vremenom smo izgradile odnos poverenja i otkrile koje aktivnosti nam najviše prijaju.
Sa jednakom pažnjom sam posmatrala njen razvoj kao i sebe u ulozi dadilje. Prolazilo je vreme i događali su se pomaci koji su nas obe činile ponosnima i dalje učvršćivale naš odnos. Puzanje je zamenjeno koračićima, pelene nošom, noša wc šoljom, kaše hranom, omiljene igračke luna parkom, plač verbalnim izražavanjem, ispadali su zubići, rasli novi, imale smo prvo lakiranje noktiju, bojile lice, pravile prve čestitke…
Ljubav prema deci je neophodan preduslov za rad sa decom, ali ona nije dovoljna. Mislim da je za kvalitetnu dadilju neophodno da neprestano preispituje svoje postupke, da gradi otvoren odnos sa roditeljima dece od prvog dana, da poznaje osnove razvoja dece, da gradi ravnopravan odnos sa decom, da bude dosledna svojim principima u vaspitanju, DA LIČNA NEZADOVOLJSTVA NE UNOSI U ODNOS SA DECOM i roditeljima, da pažljivo sagleda kontekst u kome deca odrastaju i da mu se maksimalno prilagode, da budu spremne na promene koje dečije odrastanje donosi u dnevnim rutinama, da pažljivo osluškuje svaki impuls koji deca šalju, da ni ne počinje da se bavi time zbog novca i da onog trenutka kada oseti da je to postao primarni motiv preispita zanimanje i razmotri opciju promene porodice ili posla. Sve ostalo što se tiče konkretnih aktivnosti, pesmica, igrica, priča, knjiga, crtanih filmova – doći će. Ako ne znate, naučićete. Isto je i sa korišćenjem toplomera, pravljenjem obroka, kupanjem, presvlačenjem, izlascima u šetnju. Ne zaboravite da i vi učite od dece dok ona uče od vas. Vodite računa da prilikom upoznavanja sa porodicom, prilikom dogovora kažete jasno šta od vas mogu da očekuju, a šta ne mogu. Nekim dadiljama je u redu da se pored brige o deci obavežu na pripremu obroka, pranje veša i sudova, usisavanje, vožnju dece, izvođenje u park/igraonicu/pozorište…
Deca uz vas, bez obzira na uzrast, često uče pristojnost, čestitost, poštenje, iskrenost, humor, stil izražavanja, urednost, higijenske navike, odnos prema bliskosti, a kasnije (ali ne mnogo kasnije) možete ostvariti i značajan uticaj na njihove stavove, uverenja, predrasude… Ako mene pitate, to je velika privilegija, ali još veća ODGOVORNOST. Mislim da je u tom smislu najvažnije da ste na sličnim talasnim dužinama sa njihovim roditeljima, kao i da ne zloupotrebljavate svoj položaj, nikada i ni po koju cenu.
Zavisno od toga koliko ste posvećeni, marljivi, odgovorni, dobronamerni, vredni i bliski sa decom, roditelji će vas više ili manje ceniti. Roditeljima je najvažnije da vas deca prihvate i da vi prihvatite decu, ali im je pored toga važno i da ste pouzdana osoba, da ne kasnite, da na vas mogu da se oslone, da ne iznosite njihov prljav veš (koji svi imamo, da se ne lažemo) izvan njihovih vrata, da uvažavate dečija prava, da ste tolerantni, da ne otaljavate vreme koje provodite sa decom. Razume se da će doći neki težak dan ili period, osećaćete se slabo, bićete razdražljivi ili nećete prosto imati snage da izneseti dečiju energičnost. U tom slučaju predlažem da otvoreno to podelite sa roditeljima i zajedno nađete rešenje. Možda možete da odgledate sa decom neki dugometražni crtani film ili da ih odvedete decu u obližnju igraonicu gde će se animatori i druga deca igrati sa njima dok ćete vi moći da pročitate neku stranicu knjige ili u tišini popijete kafu, dve. Ako to postane često stanje, možda ste prezasićeni.
Ima raznih roditelja i različitih očekivanja od dadilje. Nedavno sam prihvatila angažman u porodici koja mi je ponudila značajno manju cenu satnice od one za koju inače radim. Prihvatila sam jer me je dete osvojilo odmah sa vrata, a i oni su mi delovali zanimljivo. Od početnog dogovora da radim 8 sati dnevno, ubrzo smo stigli do 10-11h dnevno, pa smo dodali i radne subote, pa se provlačila i po koja radna nedelja. Iako smo se dogovorili da vodim isključivo brigu o bebi i urednosti njegovog prostora za igru, ubrzo su zahtevi krenuli da se proširuju. Prvo u vidu molbi, a kasnije i naredbodavno. Čas posla sam postala dadilja i spremačica. Pored brige o bebi, brisala sam prašinu, usisavala, prala i rasklanjala sudove, prala, prostirala i raskrčivala veš, odlazila u nabavku, postavljala i raskrčivala sto, čistila podove… U manje od dva meseca se prijatnost prilikom dolaska u tu porodicu pretvorila u čistu mučninu. Upoznala sam njihovu prethodnu dadilju koja je bila izrazito zadovoljna kod njih i shvatila da sam se samo loše postavila. Na svaku molbu sam sa osmehom odgovarala “naravno, opušteno”, a kada su se molbe pretvorile u zahteve uštekala sam osmeh i nevoljno nastavila da pristajem na sve. Na kraju sam im rekla da ipak sebe poštujem više nego što oni to čine, da ne mogu više da ispunjavam njihova očekivanja jer osećam kako mi ponestaje dostojanstva u sopstvenim očima.
Danas čuvam decu u četiri porodice. Od toga sam sa dve porodice ušla u deveti mesec saradnje i druženja. Kod jednih sam utorkom i četvrtkom posle podne. Kod drugih ponedeljkom, sredom i petkom posle podne. Kod trećih sam vikendom. Kod četvrtih radnim danima pre podne. Ne koristimo TV, tablete i telefone. Volim da kažem da “imam” sedmoro dece, od kojih ne bih umela da izdvojim najbolje i najomiljenije. Fenomenalni su. Moji poslodavci su moji prijatelji. Uzrast dece je od 6 meseci (nju pratim od rođenja) do 5 godina. Sa posla se vraćam srećna i nakon 10+ sati rada. Nekada nemam snage ni da se okupam, ni da razmenim utiske o danu kada se vratim, ali imam uvek puno srce. U najtežim danima imam uspomene i planove koji me podsećaju koliko sam srećna i privilegovana osoba.
Ima roditelja koji više plaćaju i više cene svoje dadilje. Neće vam dopustiti da čistite i spremate, poštovaće sve dogovore, izlaziće vam u susret svaki put, neće vas nikada poniziti jer vas nikada neće ni pogledati sa visine. Ceniće ono što činite sa njihovom decom i ceniće vas. Ima roditelja koji će vas platiti više, ali će vam to debelo naplatiti svojim ophođenjem prema vama. To da vas oni plaćaju znaće i njihova deca pa će vas, ako im nešto ne dopustite da urade, podsetiti da ste plaćeni od njihovih roditelja. Ima roditelja koji će vas platiti ispod vaše cene, ali će biti Ljudi koji će učiniti da se u njihovoj porodici osećate kao među svojim najbližima, koji će nalaziti sve moguće načine da nadomeste nemogućnost veće isplate. Ima roditelja koji će vas platiti manje, a očekivati više. I više, i više. Neće biti dovoljno ništa što učinite i sistematično će vas ubijati u pojam.
Ima dadilja koje će vam čuvati decu maltene za dž, ako procene da ste dobri i fer ljudi koji cene njihov rad bez obzira na cenu tog rada. Biće posvećene vašoj deci i voleće ih neizmerno. Da, ljubav dadilje prema vašem detetu/deci ne može se izmeriti – verujte mi. Ima dadilja koja će proračunato pružati usluge shodno iznosu novca kojim ste spremni da platite. Reći će vam da za toliko toliko mogu da rade to i to. Ima dadilja koje će svoj rad skupo naplatiti, ali će se za taj novac posvetiti manje od onih koje rade za duplo manje. Smatraće da je ponižavajuće da rade za manje tako odgovoran posao, ali će im biti potpuno okej da deci uključe tv i daju telefon. Ima dadilja koje će svoj rad naplaćivati skupo pozivajući se na iskustvo i sposobnost da vreme koje provode sa decom bude ispunjeno kvalitetnim vaspitno-obrazovnim sadržajima, biti fleksibilne, pouzdane i neće im biti teško da obave i ono što se od njih ne traži.
Preporuka ne garantuje uspeh. Ništa ne garantuje uspeh. Ako želite da budete dadilja, ako zaista to želite, trudite se da deci budete oslonac, uzor, drug, podrška u odrastanju, prijatelj i superheroj. A vama roditelji, ako je potrebna dadilja, tražite boginju, a ne robinju!
Autor: Ana Barbara Kovačević, diplomirani pedagog i dadilja sa dugogodišnjim iskustvom