Mnogi ljudi svašta kažu, ali nemaju nameru da to i urade. Mnogi roditelji su navikli da prete i obećavaju, a da najveći deo toga nikada ne ispune.
Kad se roditelji ponašaju kao šonje, deca rade šta god požele
Budite ozbiljni!
Posmatrao sam na aerodromu kako majka upozorava petogodišnjeg sina: „Džek, ako udariš Tomasa, uzeću ti ajpod i nećeš ga nikad više dobiti!“
Džek je klepio Tomasa, a majka mu je uzela ajpod.
Čim je maleni Džek ostao bez svoje igračke, pretvorio se u pravog anđela. „Oprosti, Tomase. Izvini, mama. Mnogo mi je žao, neću više nikad.“
Posle nekoliko minuta majka se smilovala: „Dobri moj dečko. Pošto si se izvinio, vratiću ti ga.“ Osuda na doživotnu robiju poništena je posle samo tri minuta!
Šta je Džek naučio o udaranju Tomasa?
Nema posledica zbog ružnog ponašanja.
Reč „oprosti“ sređuje sve.
A šta je naučio o majci?
Njene pretnje nemaju značaja.
On može da radi šta god poželi.
Sledeći put kada majka bude rekla: „Džek, moraš da budeš u krevetu do sedam“, on će to ignorisati. On sada ZNA da majka nije ozbiljna. Kaže svašta, ali samo galami.
Kada su u pitanju obećanja i pretnje, ljudi se često ponašaju kao šonje. Kažu da će svašta da urade, ali ne urade ništa.
Budite dosledni!
18 veština osobe visoke emocionalne inteligencije
Mnogi ljudi svašta kažu, ali nemaju nameru da to i urade. Mnogi roditelji su navikli da prete i obećavaju, a da najveći deo toga nikada ne ispune.
Svi psiholozi kažu da moramo da verujemo u sebe. Čini se da to ima smisla, ali da biste mogli da verujete u sebe, morate da verujete sebi.
Kada su u pitanju obećanja i pretnje, ljudi se često ponašaju kao šonje. Kažu da će svašta da urade, ali ne urade ništa. Obećaju da će vam pomoći, pa odu na pecanje. Uveravaju vas kako će platiti sve svoje račune, pa napuste zemlju, a onda se iščuđavaju što ništa u životu ne funkcioniše!
Koliko često roditelji svašta obećavaju i govore deci, ali bez stvarne namere da tako i postupe:
„Ne možeš da pojedeš još jedan sladoled.“
„Ali, ja hoću još jedan.“
„Već si pojeo dva.“
„Gladan sam.“
„Ne može.“
„Džoni je pojeo tri.“„Rekla sam da ne možeš i kraj rasprave.“
„Fredi je dobio četiri.“
„Rekla sam da ne može i stvarno to mislim!”
„Hoću još jedan!“
„Ne može!“
„Mrzim te!“
„Dobro, ali samo ovaj put.“
A najgore tek dolazi.
Deca treba da osete snagu. Kada ste slabi, nastavljaju da vas testiraju, ali ne rade to iz želje za pobedom, već nastoje da pomere svoje granice, što je normalan deo razvoja. To je dobar znak. Važno je kako ćete uzvratiti.
Da li je ovo tipičan slučaj? Majka kaže sinu: „Nik, pokupi igračke.“ Pet minuta kasnije opet mu kaže: „Pokupi igračke.“ Posle pet minuta već je ljuta: „Smesta pokupi igračke!“ A onda pobesni: „Pokupi igračke, inače nema televizije!“
Dete nastavlja da gleda crtani, a majka skuplja igračke. Za većinu roditelja ovo je svakodnevni ritual. Zašto?
Trogodišnjaci koji su dovoljno odrasli da jedu sladoled, gledaju televiziju ili voze bicikl, sasvim su sposobni da pokupe svoje igračke i ubace ih u kutiju!
Skupljanje igračaka je jednostavan zadatak, pa su čak i vrlo mala deca sposobna da ga izvrše. A neka to i čine.
„Vodi računa o svojim stvarima“
Dr Ranko Rajović: “Roditelji, probudite se! Greške se teško …
PRIČA MERIDŽEJN:
Na kraju sam ih posadila ispred sebe i vrlo oštro im objasnila: „Morate da vodite računa o svojim igračkama. To znači da ih vraćate u kutiju kada završite s igrom. Ako to ne budete radili, spakovaćemo ih i odneti na poklon nekoj siromašnoj deci koja će hteti da brinu o njima!“
„Razumeli ste da ćemo igračke da poklonimo siromašnoj deci ako se ne budete brinuli o njima?“
„Jesmo.“
“Deca koja razumeju da u životu postoje posledice, srećnija su i verovatno manje sklona problemima.”
Istog tog jutra Džulijan je ostavio svoj vozić u dnevnoj sobi. Rekla sam mu da ga odnese na mesto, ali on nije odreagovao. Bio je to baš lep voz – poklon od bake. Pozvala sam Džulijana, stavili smo voz u torbu i otišli do Crvenog krsta i on je ostavio svoj voz siromašnoj deci.
Iste nedelje Vanesa je ostavila lutku u hodniku. Rekla sam joj da je skloni, ali ona to nije uradila. Lutku je dobila za Božić od ujaka i bila joj je najdraža igračka. Odneli smo je i poklonili siromašnoj deci. Srce me bolelo zbog toga.
Za samo nedelju dana naučili smo decu da posle igre sklone igračke. Bez vikanja i vriske naučili su da brinu o svojim stvarima.
Danas su oboje tinejdžeri i još uvek vode računa o svojim stvarima. Deca nam nisu savršena, ali njihove sobe su uredne.
Moj suprug Karlo i ja doneli smo dobru odluku – radije ćemo da prođemo kroz muke dok učimo decu da sređuju svoje stvari, nego što ćemo u narednih dvanaest godina da se raspravljamo s njima.
Deca nas poštuju jer znaju da smo dosledni.
Deca koja razumeju da u životu postoje posledice, srećnija su i verovatno manje sklona problemima.
Kako je ovo povezano s nasilništvom? Kada gajite poštovanje prema drugima i kada cenite svoje stvari, manje naginjete ka nasilju i destrukciji.
Decu vekovima uče da poštuju druge. A poštovanje znači:
Pozdravi roditelje kada ujutru ustaneš: „Dobro jutro, mama.“
Pozdravi ujaka kada uđe u kuću: „Zdravo, ujka Hari.“
Pozdravi komšiju na ulici: „Dobar dan, čika Ervine.“
Reci „molim te“ kada nešto tražiš.
Reci „hvala“ kada te neko odveze do škole, pokloni ti čokoladu ili ti da dvadeset dolara.
Nije to ništa teško.
Vekovima unazad deca su učila da se lepo ponašaju. Učila su da odaju priznanje drugima, da ih uvažavaju i požele im dobrodošlicu. U tom procesu učila su da ona nisu centar sveta.
Međutim, izgleda da se centar sveta danas premestio.
Danas možete da uđete u kuću, a da vas sedmogodišnja ćerka jedva konstatuje ili sasvim ignoriše, kao da ste pseći izmet. Ipak, Sali nije kriva što se ne ponaša pristojno – za to su krivi njeni roditelji.
To što Sali ne zna pristojno da se ponaša, odmah je stavlja u vrlo nepovoljnu situaciju. Zašto?
Zato što vi ne učite Sali lepom ponašanju zato da bi ujka Hari od toga imao koristi, već to radite zbog nje same.
Kada je Sali lepo vaspitana, ljudi žele da pričaju s njom. Zbog toga se Sali oseća željenom i dobrodošlom. Oseća da je vredna, posebna osoba.
Kada se Sali oseća vrednom – i željenom – srećnija je i nema potrebu da maltretira decu oko sebe nastojeći da se oseća dobro.
“Vekovima unazad deca su učila da se lepo ponašaju. Učila su da odaju priznanje drugima, da ih uvažavaju i požele im dobrodošlicu. U tom procesu učila su da ona nisu centar sveta.”
Kada Sali ume lepo da se ponaša, nastavnici će je više ceniti i roditelji njenih drugova rado će je primati u svoju kuću. Biće uspešnija na razgovorima za posao, možda će ga čak i dobiti, pa nećete morati da joj pomažete do njene četrdesete godine.
Zar lepo ponašanje nije divna stvar?
Deca treba da nauče još neke korisne stvari:
Jurcanje kroz restoran i puzanje između stolova nije dozvoljeno. Dete ne poštuje pravo drugih ljudi da obeduju u miru.
Vrištanje u samoposluzi nije dopušteno – pa neće biti ni nagrađeno sladoledom.
Puštanje glasne muzike i mučenje komšije nije kul, već je sebično i bezobzirno.
7 roditeljskih grešaka koje sprečavaju decu da uspeju u životu …
Ukratko
Lepo ponašanje vodi do poštovanja. Kada poštujete ljude, onda ih ne maltretirate.
Odlomak iz knjige “Zaustavimo nasilje” (Endru Metjuz, Vulkan izdavaštvo)
Izvor: Detinjarije