Ово што ћете прочитати можда вам неће бити блиско. Можда ће вам звучати непријатно, хладно, нереално. Можда ћете помислити и да претерујемо. Али размислите још једном.
Драги родитељи, будите јако, ЈАКО обазриви кад одлучујете да ли ћете детету дозволити да преспава код другара или код било кога ко није изузетно близак породици.
То што сте с неким попили 10 или 20 кафа на дечјим рођенданима, срели се у пролазу или му чак били у кући, не значи да га познајете довољно да бисте му поверили своје мало дете.
Не пишем ово да бих вас уплашила нити зато што сам параноична. Пишем јер постоје ствари о којима не размишљамо а које могу да се догоде. Шансе да се десе су веома мале, али оне постоје и то је већ само по себи аларм.
Ви НЕ ЗНАТЕ да ли се, упркос савршеној спољашњости, ти људи можда свађају увече кад деца легну јер мисле да их нико не чује.
Ви НЕ ЗНАТЕ да ли они, можда, имају навику да на ТВ-у пусте било који садржај и не обрате пажњу да ли деца то гледају. А нерпимереног садржаја данас је, на несрећу, више него примереног.
Ви НЕ ЗНАТЕ да ли је тој породици потпуно нормално да се у кући шетају у доњем вешу.
А за трауму коју ће дете носити довољан је један хорор снимак који ће им пред спавање показати старији брат другара код ког су дошли. Само из шале. Без зле намере.
Довољан је један другар старијег брата да заувек одузме детету детињство.
Довољна је једна веома лоша процена одрасле особе да вашем детету остави ожиљак.
Ово није параноја, ово је неопходан опрез. Јер постоји велика шанса да вам дете НЕЋЕ рећи ако проживи нешто болно. Због стида или зато што не зна како.
Када говоримо о преноћиштима код другара, не говоримо само о злостављању – мада је и то тема. Говоримо о томе да наше дете улази у туђу породичну динамику, у туђа правила, у простор где ми нисмо ту да видимо шта се дешава.
Наша традиционална култура нас учи да је непристојно бити сумњичав, да није културно постављати питања, да ћемо, ако детету не дозволимо да преспава а тако су га љубазно позвали, неког увредити. Али зар није чудно да бринемо више о томе да неког не увредимо него о томе да ли је наше дете заиста апсолутно безбедно?
Постоји још нешто о чему ретко говоримо – деца сама често не желе да иду, али не знају како да то кажу. Другар их је позвао, сви очекују да ће бити због тога срећни и сад се осећају лоше јер сви око њих мисле да треба да се радују. Или се чак радују, оду срећни, али кад дође време за спавање, све се промени. Желе да се врате кући, али боје се да не испану „бебе“ или „плашљивци“. Колико је пута ваше дете рекло да жели нешто само зато што мисли да ви то од њега очекујете?
Није ствар у томе да никада не пустимо дете да преспава код другара. Ствар је у томе да то буде одлука донета са пуно разговора, са јасним границама, са провером како се дете осећа. Да знамо ко ће бити у тој кући те вечери. Да наше дете зна да може да нас позове у било ком тренутку, у три ујутру, и да ћемо доћи без једног питања и без љутње. Да са њим разговарамо о томе шта је у реду, а шта није, шта је нормално, а шта не.
И можда најважније – да поверење није исто што и наивност. Можемо ценити некога као комшију, а опет бити опрезни када је у питању безбедност нашег детета. То није сумњичавост, то је одговорност.
Ваше дете неће бити несрећно ако остане да спава код куће. Али може бити повређено ако га пошаљемо негде где није безбедно, само зато што нисмо хтели да „будемо непријатни“ или што смо мислили да „познајемо те људе“. Наша деца немају још развијен инстинкт за опасност као одрасли. Ми морамо да бринемо уместо њих.
И на крају – ако неко буде увређен зато што постављате питања или што желите да будете сигурни пре него пошаљете дете, то вам говори све што треба да знате. Јер свако ко заиста брине о деци, разумеће вашу бригу.