Данима сам имала осећај да ми нешто важно недостаје.
Исто толико трајала је потрага за том непознатом компонентом која је фалила и изазивала осећај нелагоде. Тражила сам то „нешто“ у музици, књигама, филмовима, најзад и у другим људима, али узалуд. Уморна и безнадежна утишала сам се и лагано мирила са тим да не могу пронаћи то што тражим. И тада сам приметила како се осећај нелагоде расточио сам од себе. Тад ми би јасно све. Ја сам себи недостајала. У неком тренутку непажње свет ме је одвукао од мене саме. И свугде ме је било и за сваког ме је било, а за себе више нисам имала ни времена ни снаге. Сад знам, себе без себе више нећу остављати. Нема те патње за било чим или било ким која се може мерити са оним болно-тескобним дрхтањем душе заборављене од човека који се занео и умислио да је без себе могуће пронаћи било шта што иоле вреди. Родитељи који много раде зараде много, али деца пате, жељна загрљаја и разговора. И душа у човека исто тако. Жељна је нас, док се ми огледамо у лажном сјају који смо у заносу створили и поверовали да он може бити вреднији од извора из ког је сав тај занос потекао…
„Сетило се мајке“
Бранкица Дамјановић