Danima sam imala osećaj da mi nešto važno nedostaje.
Isto toliko trajala je potraga za tom nepoznatom komponentom koja je falila i izazivala osećaj nelagode. Tražila sam to „nešto“ u muzici, knjigama, filmovima, najzad i u drugim ljudima, ali uzalud. Umorna i beznadežna utišala sam se i lagano mirila sa tim da ne mogu pronaći to što tražim. I tada sam primetila kako se osećaj nelagode rastočio sam od sebe. Tad mi bi jasno sve. Ja sam sebi nedostajala. U nekom trenutku nepažnje svet me je odvukao od mene same. I svugde me je bilo i za svakog me je bilo, a za sebe više nisam imala ni vremena ni snage. Sad znam, sebe bez sebe više neću ostavljati. Nema te patnje za bilo čim ili bilo kim koja se može meriti sa onim bolno-teskobnim drhtanjem duše zaboravljene od čoveka koji se zaneo i umislio da je bez sebe moguće pronaći bilo šta što iole vredi. Roditelji koji mnogo rade zarade mnogo, ali deca pate, željna zagrljaja i razgovora. I duša u čoveka isto tako. Željna je nas, dok se mi ogledamo u lažnom sjaju koji smo u zanosu stvorili i poverovali da on može biti vredniji od izvora iz kog je sav taj zanos potekao…
„Setilo se majke“
Brankica Damjanović