Родитељи, научите разлику између критиковања и исправљања

“Не желим те више у свом у животу. Токсичан си.” Ово је вероватно најгоре што родитељ може чути од свог одраслог детета.Иако прекид односа с мајком или оцем заиста може бити најздравија одлука за то дете, она сасвим сигурно оставља дубоку рану у психи и једног и другог, а пут помирења након тога може бити тежак и дуг, пише Томас Г. Фифер, извршни уредник портала The Good Men Project с дипломом из креативног писања са Универзитета Yale , који ради и као саветник за особни и пословни развој. У целости вам преносимо његов чланак с 10 ствари које би требали знати сви који не желе бити токсични родитељи.
 

Ни један родитељ није савршен. Сви смо ми људи и грешимо, понекад стварно јако. Но постоји разлика између грешака које родитељи раде док се на здрав начин брину о својој деци и одрастања у условима који могу дете оштетити за цели живот. Кораци који следе намиењени су брижним родитељима који желе ствари урадити на исправан начин и спремни су се критички преиспитати. За то је потребан одређени ступањ самосвести и спремност на позитивне промене.
1. Будите велик човек
Ви нисте само физички већи од свог детета, ви сте одрасла особа. Тако се и понашајте. Након свађе, ви будите онај који ће прекинути шутњу, пружити маслинову гранчицу и потрудити се око поновног успостављања нормалне комуникације. Можда сте и били у праву, но ако се ваш одгој темељи на томе да сте ви увек у праву, удаљићете своје дете од себе. Искористите предности чињенице да сте одрасли. Зауставите се и размислите. И крените одлучни, не у томе да будете у праву, него да ваш однос буде ‘прави’, да ствари између вас буду добре. Деца се вероватно неће ни сећати ко је победио у појединој свађи или препирци, али ће запамтити како су се због вашег приступа осећали.
2. Не проглашавајте своје дете болесним
Кориштењем, или још горе, тражењем дијагнозе попут АДХД-а или поремећаја личности, да бисте објаснили или оправдали понашање свог детета којим бисте се требали позабавити, или које је одраз вашег нездравог модела, ставља тежак терет на леђа вашег детета, којег ће се оно сигурно хтети решити чим довољно порасте. Слично делује и окриваљавање лоших гена (партнерових, наравно) за непожељно понашање. Требали бисмо остати реални и покушати поправити тренутно стање. Нашто сасвим друго је осудити дете на ограничен, несретан живот због његових непоправљивих недостатака, јер се ми не желимо позабавити властитим недостацима.
3. Нека њихова драма не буде ваша драма
Ваше дете добило је главну улогу у представи, победило у трци, или дало победнички гол на утакмици, или се с друге стране, бори с депресијом, или пролази кроз тежак прекид. Ко слави или тугује? Коме треба признање или утеха? Нека фокус буде тамо где му је место – на вашем детету. Наравно, и ви имате осећаје. И ви се радујете због успеха свог детета и патите због његових невоља. Но немојте допустити да ваше емоционално стање зависи од емоционалног стања  вашег детета и немојте окупирати њихове осећаје и искуства скрећући сву пажњу на себе.
4. Научите разлику између критиковања и исправљања
Деца требају водство да би остала на правом путу. За многе од њих, дисциплина, самоконтрола и здраве навике не долазе саме од себе, већ их томе требамо подучити. Будите водич, а не критичар. Не називајте своје дете лењим или глупим. Научите га радној дисциплини и помозите му да развије академске вештине. Изазови и циљеви мотивишу људе и подстичу их да се више труде. Личне увреде ломе дух и подстичу жељу за одустајањем. Критиковање слаби, док исправљање јача и отвара врата за позитивну промену.
5. Научите се контролисати
Сви се ми понекад узрујамо. Сви вичемо. И понекад, сви полудимо кад нам деца притисну одређени гумбић или направе нешто невероватно иритантно или неприхватљиво. Када се то догоди, осећамо се повређенима, као да нас нитко не чује нити не поштује, и у искушењу смо узвратити грубим речима, тешким казнама или ударцима. Ако научите задржати прву, наглу реакцију и пронаћи неку прикладнију, свом ћете детету бити пример уравнотежене особе, а уз то сами нећете рећи или направити нешто што бисте послије пожалили.
6. Не заборавите да су деца рањива
Често ово заборавимо, јер су деца тако емоционално еластична. Плачу, а онда престану плакати. Већ за неколико минута, или сати, њихово се расположење промени, и све се врати у нормалу, барем на површини. Али ако не интегрирају неко болно искуство, то их изнутра мења. Ако нешто избегавају јер им је превише болно позабавити се тиме, у будућности их чекају кризе, а онда можда и године терапије. Деца вам највероватније неће рећи кад су се њихови осећаји према вама променили, када су вас престали поштовати или безусловно вољети. Могуће је да дете ни само неће бити свесно тих преломних тачака, али знајте да их има, као и сви ми, и будите пажљиви према њему да би остало целовито.
7. Не намећите детету кривицу  и стид
Кривица и стид су маљ и моторна снага у кутији васпитних алата – једним ћете дете ударити по глави, док ћете га другим дубоко порезати. Немојте кукати о својим повређеним осећајима ако ваше дете не жели пећи колаче или играти фудбал с вама. Не претерујте с изјавама како ће вас осрамотити ако не прође биологију или не уђе у спортски тим. И немојте претити ужасима – попут живота у сиромаштву – ако дете не поправи оцене. Такво ваше понашање неће бити од помоћи, а уништит ће самопоуздање вашег детета и учинити га овисним о вашем и признању других људи. Уместо тога, помозите детету да разуме своје изборе и стварне последице својих дела.
8. Не тетошите дете, него подстичите самосталност
Волимо за своју децу радити ствари које ће им олакшати живот и помоћи им да постигну успех, и наш је посао поставити темеље доброг живота за њих. Но постоји разлика између помагања и подстицања беспомоћности, између постављања стола и стављања хране на тањир, резања и стављања сваког залогаја детету у уста. Немојте допустити да ваша потреба да се осећате потребнима – која вероватно има корене у вашем властитом детињству – стане на пут развоју самодостатности и независности вашег детета. И не лебдите над њим, јер тако поручујете свом детету да не може ништа учинити без ваше помоћи.
9. Конструктивно решавајте сукобе с партнером
Токсична, дисфункционална динамика међу родитељима угрозит ће способност детета да касније и само добро функционише у партнерској вези и подстакнути га да што пре оде од куће. То ствара зачарани круг: дете се одрастајући заветује да неће имати однос попут оног својих родитеља, но недостају му алати којима би то могло избећи. Ако вам је однос нестабилан, или чак насилан, потражите помоћ. То ће створити сигурније окружење за вашу децу, а тако ћете им показати и колико је важно решавати проблеме, уместо да их игнорирате или гурате под тепих.
10. Брините се за себе
Већина наших најгорих родитељских тренутака догоди када смо уморни, под стресом, болесни, растресени, или из било којег разлога, исцрпљени. Квалитетна брига о себи – здраве прехрамбене навике, редовито вежбање, изласци (бака- сервис) и време за ствари у којима уживате, чине вас и физички и психички здравијим па ћете имати и више енергије за своју децу. Ако  то себиприуштите, нећете својој деци замерати због жртви које радите за њих.
Постоји пуно различитих родитељских стилова и у недостатку универзалног приручника с упутама, сватко налази свој властити пут. Овим је саветима циљ идентифицирати понашања која имају добар, односно лош утицај на децу и развој здравог односа с њима једном када одрасту.