Mi želimo da vaša deca uspeju, baš kao i vi. Kada narušavate naš autoritet pred njima, to ne samo da nas uznemirava, nego moramo da radimo još više kako bismo stekli njihovo poštovanje.
Nedavno sam izišla iz škole plačući nakon roditeljskog sastanka. Ali, nije me učenik doveo do suza, nego njegova majka.
Upravo sam završila svoj govor o tome kako postati ono što želiš, kada se oglasila mama jedne moje učenice: „Moja ćerka ne može da radi zbog toga što je vaša učionica preglasna“.
Rekla mi je kako ne mogu da očekujem da će se njena ćerka više posvetiti svom školskom radu ako ne poboljšam upravljanje učionicom. „Vi bi trebalo da kontrolišete svoj razred“, rekla je. „Kako možete očekivati dobre ocene ako se vaši učenici ponašaju kako im se prohte?“
Znači, prema njenim rečima, slabiji uspeh njene ćerke nije zato što ignoriše moje savete? Ili zato što mi se smeje u lice kada postavim zadatke? I to nema nikakve veze sa svim lekcijama koje je propustila? Jednom je pljunula na pod pri ulasku u učionicu. Nakon što sam je zamolila da obriše za sobom, počela je da viče.
Uveravala sam majku da mi je atmosfera u učionici prioritet i da sledim školsku politiku i pravila ponašanja. „Nije reč o pravilima ponašanja, nego o kontrolisanju ponašanja“, uzvratila je ona. Dragi roditelju, to je jedna te ista stvar – mene obavezuje ta politika.
„Vama je potrebna prisutnost“, nastavila je.
„Slobodno posetite moje predavanje kad god želite“, odgovorila sam. „Sigurna sam da će vas to razrešiti brige. Vi i svi drugi dobrodošli ste u bilo koje vreme.“
„Nije moj posao da vas proveravam“, rekla je. „Osim toga, očigledno je da vi imate problem s mojim detetom i ja nisam sigurna da bi vi uopšte trebalo da je poudčavate.“
U tom trenutku moje opcije su bile da plačem, prevrnem očima ili pripremim plan za promenu. Uradila sam ovo treće.
Organizovala sam:
-
promenu rasporeda sedenja
-
konsultacije s drugim učiteljem
-
postavila sam specifične ciljeve učenja za ovu učenicu i
-
zadala dodatni rad kod kuće koji će joj omogućiti da nadoknadi propušteno.
Nakon još jednog nesporazuma i pitanja zašto njena ćerka mora da radi sav taj dodatni posao, ja sam joj pružila ruku i otišla.
Iako smo se uljudno razišle, bila sam tužna. Svesna sam odgovornosti prema učenicima, ali kada radite tako naporno i kada vam ipak kažu da niste dovoljno dobri, nepotrebna sumnja verovatno će vas kopkati.
Činjenica je da većina moći koju učitelj ima dolazi od roditelja, stoga kada roditelji pričaju tako s učiteljem, to potpuno narušava njegov autoritet. Ne mogu s detetom ništa bez blagoslova njegovih roditelja, a ako mame i tate imaju neki problem s nama učiteljima, čelnici škole će uraditi gotovo bilo šta da bi udovoljili roditeljima. Jedan od problema je i to što sam relativno mlada, a tinejdžeri dele sve ljude na 20-godišnjake ili 60-godišnjake, pa onima koji traže razlog za nedolično ponašanje ja spadam u kategoriju „ćuti, samo si pet minuta starija od mene“.
MOJ JE PRIORITET DA UČENICI UČE. Ponekad to znači da moram da zadržim učenike koji su bili bezobrazni prema meni da bih porazgovarala s njima nakon lekcije, kako ne bih ometala ceo razred tokom redovne nastave.
NADAM SE DA OVO POKAZUJE DA JE MOJ CILJ JEDNOSTAVNO POMOĆI U UČENJU. Nisam tašta ili prkosna i ne odustajem od odnosa koji sam uspostavila s učenicima. Možda je nekim roditeljima (i učenicima) to znak slabosti. Volela bih kada bi shvatili da je reč o nečemu sasvim suprotnom – i pomogli bi svom detetu da i ono shvati.
Uzmimo kao primer incident koji se dogodio prošle godine. Nazvala sam roditelja čija je ćerka verbalno zlostavljala učitelja, oštetila školsku imovinu i uništila đačku knjižicu drugog učenika.
Opisala sam incidente i navela učitelje koji su im svedočili, ali roditelj je odgovorio: „To nije moglo da se desi. Moje dete nikad ne radi takve stvari.“
Uprkos brojnim obećanjima roditelja, učenica se sledeći dan vratila u školu te je, nakon što sam je zamolila da skine svoj kaput, počela vikati kako je njen otac rekao da je cela škola protiv nje.
Tog popodneva nazvala sam njenog oca kako bismo porazgovarali o tom incidentu i on me je uverio da će se njeno ponašanje promeniti. Nisam bila iznenađena što se njeno ponašanje zapravo nije poboljšalo.
Roditelji, kada nas potkopavate pred svojom decom, oni misle da smo mi loši učitelji zbog toga što vam veruju.
Mrsko mi je da vas kontaktiram kako bi vas obavestila o nečemu ne baš prijatnom bezanim za vaše dete, zbog toga što ne želim opet da budem na tapeti. Ipak, uradiću to, jer je to moj posao.
Ako želite da popričate sa mnom u školi, olakšaću vam brige jer želim da pomognem. Nijedan učitelj ne misli da je savršen u svom poslu, ali neprestano pokušavamo da se poboljšamo. Provodimo sate promatrajući druge učitelje da bismo učili od njih. Čitamo knjige u potrazi za novim idejama, razmišljamo o tome kako da se poboljšamo čak i kad legnemo u krevet.
Šta god mislili o nama i našem radu, ništa dobro ne može proizaći iz toga što nas omalovažavate i rušite nam ugled pred svojom decom. To im daje priliku da izbegnu i izvuku se iz svojih odgovornosti, a to znači da ja moram da radim još napornije kako bih stekla njihovo poštovanje. To vreme bilo bi bolje utrošeno na planiranje lekcija, raspravu o sadržaju lekcije, osmišljavanje resursa ili saradnju s vama da bismo pomogli vašoj deci.
Učitelji zapravo vole decu. Kao i vi, mi želimo da ona uspeju. Naša međusobna saradnja je jedini način da ostvarimo te rezultate. Mi smo na istoj strani.
Izvor: Školski portal / The Guardian