Dok je dete u nižim razredima, roditelj treba pravilno da rasporedi period za njegov rad i učenje i za odmor, ali i da ga stalno podseća na obaveze i da ga kontroliše
Domaći zadaci naših školaraca zbog preteških lekcija, nerazumljivih predavanja, nezrelosti za polazak u školu, sve češće postaju obavezni i za roditelje, međutim, stručnjaci podsećaju da odrasli ne treba da rade zadatke umesto dece, već zajedno sa njima i da pretnja i kazna ne pomažu.
Roditelj nikad ne treba da uradi zadatak zato što je na primer procenio da je lekcija preteška za dete, niti da ispravlja greške u svesci, već mora da skrene pažnju detetu da samo proveri urađeno, rekla je predsednica Pedagoškog društva Srbije Biljana Radosavljević.
Pomažući deci da savladaju gradivo, odrasli treba da daju objašnjenja pojedinih izraza, ako to nisu jasno rastumači učitelji, da provere tačnost zadataka, da zajedno uvežbaju naučeno, savetuje Radosavljevićeva.
Kako kaže, još dok je dete u nižim razredima, roditelj treba pravilno da rasporedi period za njegov rad i učenje i za odmor, ali i da ga stalno podseća na obaveze (posebno u prvom razredu, ponekad i kasnije) i da ga kontroliše.
„Nemojte ga terati da sedi u sobi, dok sve ne završi. Boravak u školi je trajao tri-četiri sata, pa i duže i dosta vremena je proveo sedeći. Prirodna potreba deteta je igra, potreba za kretanjem i uloga roditelja je da o tome vodi računa. Bolje je da dete pola sata čita,nego da dva sata sedi u sobi i da ništa ne zapamti“, savetuje Radosavljević.
Deca se često žale što uopšte imaju domaće zadatke, ali oni su višestruko korisni – stvaraju radne navike, razvijaju pozitivne osobine, samostalnost, odgovornost, upornost.
Tokom rešavanja domaćih zadataka, roditelji treba da bodre, hvale, podstiču decu, i upravo je u tome njihova najvažnija pomoć, savetuje ona i ukazuje da pretnja i kazna imaju negativno dejstvo i izazivaju strah.
Strah parališe mišljenje, pamćenje, izaziva osećaj nesigurnosti, podseća ona i ističe da deca na početku školovanja uglavnom vole da idu u školu.
„Ako ne postiže rezultate kakve očekuje roditelj, često treba tražiti uzrok u roditelju“, istakla je predsednica PDS. Da li smo preambiciozni, šta smo propustili, kako se odnosimo prema detetovim usponima i padovima, sve su to „domaći zadaci“ za roditelje.
Naredbe, pretnje, zastrašivanje, ismevanje, poređenje deteta sa bratom, sestrom, drugom, neće poboljšati njegov uspeh, i ovakvim postupcima roditelj ruši detetovu sigurnost, samopoštovanje, veru u uspeh, stvara napetost, nervozu, strah, kažu stručnjaci.
Umesto pretnji, neophodni su strpljenje, podsticanje, razgovor, stavljanje deteta u situacije da postavlja pitanja u vezi sa gradivom, pomoć da izvuče suštinu, da nađe smisao, odvoji bitno od nebitnog.
Roditelji često moraju da pomažu deci i zato što đacima nedostaje prethodno znanje, ne rade dovoljno, imaju obimno, neinteresantno gradivo, ne odgovara im način na koji nastavnik predaje.
Takođe, današnja deca brže misle, ali su kraće koncentrisana, impulsivnija su i zahtevnija, pa je pomoć odraslig člana porodice u učenju neophodna.
Postoji razlika između pomaganja i rešavanja celih zadataka. Pisanje domaćih zadataka umesto dece nije dobra ideja – kazao je za londonski Telegraf predstavnik britanskog Udruženja direktora škola, koji smatra da decu treba pustiti da sama pišu domaći jer je to deo procesa učenja
Njegovo mišljenje je da roditelji rade zadatke kako bi svoju decu pokazali u što boljem svetlu, što je potvrdilo i samo istraživanje. Naime, četiri od deset ispitanika reklo je da doživi pravo ushićenje kada njihovo dete dobije odličnu ocenu za domaći koji su mu pomogli da reši, dok je jedna trećina navela da se sami roditelji takmiče između sebe kao i sa drugim roditeljima oko domaćih zadataka.
Međutim, ne znači da roditelj treba da uradi domaći jer na primer lekcija ima podatke koji mu neće trebati u životu, ili da pročita knjigu umesto deteta pa da mu prepriča sadržaj…To su ipak domaći zadaci dece, za koje uostalom, umesto roditelja, dobijaju ocenu, zaključuju stručnjaci.