Иако већина родитеља воли сву своју децу, свако од деце је осетљиво на своје место у породици.
Иако браћа и сестре у просеку генетски личе 50 посто, те их често одгајају исти родитељи у истим условима, похађају исте школе и деле многа искуства, често су слична као било која друга деца која живе у истом граду. Многи се зато питају због чега деца из исте породице знају бити толико различита?!
Проучавајући породичне односе и односе међу браћом и сестрама, показало се да се у неким породицама браћа и сестре труде да буду што различитији једни од других, јер покушавају пронаћи свој оригинални идентитет и место у породици.
Из дечје перспективе, ако је старији брат сјајан у школи, могло би бити лакше привући пажњу родитеља тако да се пребаце у спортске активности уместо да исто имају само добре оцене. На тај начин чак и најмање разлике могу с временом постати велике разлике.
Но и родитељи могу имати кључну улогу. На пример кад родитељи примете разлику међу децом, деца би могла покупити родитељску перцепцију и веровање о тим разликама, чиме ће на крају само повећати и јаче нагласити те разлике.
У сврху истраживања те теорије, проведено је истраживање на 388 тинејџера који су прво или друго дете у породице с двоје родитеља, како би се проучиле њихове разлике у школским постигнућима.
Мајке и очеви су питани да ли сматрају да њихова деца имају различите могућности, те ако је то случај – које је дете способније. Такође је прикупљен попис оцена из школе.
Родитељска очекивања утичу на дечија постигнућа
Анализа је показала неке занимљиве резутате: родитељи су често веровали да је старије дете боље у школи, и то чак и у случајевима кад оно није, у просеку, добијало боље оцене.
Разлог би могао бити што родитељи имају већа очекивања од прворођене деце или што је, у било којем тренутку, старије дете имало више обавеза око школе од млађег
Но постојала је и изузетак у овом случају: у породицама у којима је старије дете био дечак, а млађе девојчица, родитељи су сматрали да њихова кћи способнија. У ствари, у тим обитељима је млађа сестра чешће добијала боље оцене.
Такође је доказано да на родитељско поимање дечјих способности нису утицале њихове оцене у школи, него су родитељска веровања о различитим способностима међу децом више утицала на њихове касније разлике у школским постигнућима. Другим речима, кад су родитељи веровали да је једно дете способније од другога, оцене тог детета су с временом стварно постајале боље од братових тј. сестриних.
Иако смо очекивали да ће оцене деце и веровања родитеља о могућностима њихове деце међусобно утицати једно на друго, показало се да се родитељска очекивања нису пуно мењала ни током тинејџерских година.
Уместо тога, иако су се мењале разлике у оценама међу децом, родитељи су их и очекивали. На тај начин су родитељи својим очекивањима уствари могли потицати развој разлике међу децом.
Иако већина родитеља воли сву своју децу, свако од деце је осетљиво на своје место у породици. И премда родитељи желе показати своју љубав према деци, морају бити свесни да начин на који се односе према њима, тј. чак и најмање разлике које чине међу децом имају итекако велик утицај на то каква ће деца бити, укључујући и њихов развој и прилагођавање, али тиме су утицали и на њихову везу с братом или сестром.
Нека истраживања сугеришу да неслагање међу децом често произлази из тога што желе показати колико су међусобно различити, те колико су вредни родитељске пажње баш такви какви су.
Извор: .kurir.rs