Svaka igra je za svako dete
Nije li interesantno da deca prihvataju sve igračke ukoliko se one uklapaju u njihovu igru? Kako to da se ne pobune kada ih neko odrasliji preusmeri na igru koju smatra „adekvatnijom“? U programu kao što je NTC se ne povlači rodno zasnovana razlika pri realizaciji neke aktivnosti. Svaka igra je za svako dete. Tu smo da deci ponudimo sve mogućnosti. Akcenat je na onome što je važno za razvoj dečijeg bića u celini: na motorici, rezonovanju i pamćenju, na kreativnosti i verbalizaciji, na emocionalnom i socijalnom aspektu. Igre spretnosti i brzine, nizanje perli, crtanje, prebrojavanje i ples namenjene su i dečacima i devojčicama. Nema razlike.
U svetlu burnih društvenih promena koje u velikoj meri igraju ulogu u dečijem razvoju nije retkost čuti da „nikad nije bilo teže podučavati“, da su „ova deca danas čudo“ i da je „sve bilo drugačije kada smo mi bili klinci“. Da, istina je da se vremena brzo menjaju, pogotovo ako se promene posmatraju kroz prizmu detetovog sveta: menjaju se dečije igre i pitanja, interesovanja, način pokazivanja emocija i stavova, stilovi i kanali komuniciranja, dečiji motivi, navike i mnogo toga još. Naravno, ovo nije ni približno iscrpna lista psihosocijalnih aspekata koji se menjaju. Svako od vas će je uspešno dopuniti posmatrajući decu oko sebe. U svemu ovome nije dovoljna konstatacija, već je mnogo veći izazov za svakog ko vaspitava/podučava decu zapravo savladavanje načina na koje je moguće nositi se sa postojećim i nadolazećim promenama.
Počinje igra!
Kada je reč o dečijoj igri, veoma je interesantno posmatrati načine na koje je deca iniciraju, kako raspodeljuju uloge i kako određene pojmove i procese „pune značenjem“ tokom igre. Dok se dečija igra odvija u prisustvu odraslih, na svakom koraku se mogu čuti njihovi različiti komentari, njihova odobravanja ili neodobravanja, čuđenja i pohvale. Pod tim se smatra da se odvija jedan vid učenja, i to socijalnog učenja ili učenja po modelu, izuzetno bitnog za izgradnju slike o sebi i svetu. Upravo načini započinjanja i konkretna realizacija igranja, posezanje za igračkama ili odabir „ekipe za igru“ nisu uvek detetov slobodni izbor. Tu se očitavaju roditeljski sistemi vrednosti, porodični i bračni odnosi, pa i prioriteti društva u kom dete odrasta. Uticaj medija. Dominantni motivi deci bliskih osoba. Stereotipi. Jasno je da je čitavo društvo važno za razvoj dečije igre. Iz društva potiču glavni faktori koji su zaslužni za socijalizaciju svakog deteta (a među njima najvažniji porodica, a potom škola, vršnjačka grupa, mediji i tako dalje). U tom smislu je dečija igra, između ostalog, odraz socijalnih uticaja. Recimo, pitanje „ženskih“ i „muških“ igara nije prisutno od juče. Apsolutno sve odrasle osobe koje ulaze u interakciju sa detetom su u najmanju ruku delegati društvenog konteksta u kom žive, a to znači da neposredno pred dete iznose kako lične stavove i očekivanja od dečaka i devojčica, poglede na determinisane slobode i ograničenja unutar rodnih uloga, tako i opšte vrednosti i norme jedne sredine o razvoju detetovog identiteta. Na primer, za jednog dečaka je veoma poželjno da se zainteresuje za rasklapanje i popravljanje različitih igračaka, za sportove i akciju na otvorenom, gradnju od kocaka i za korišćenje igračaka-vozila. Sa druge strane, devojčicu je teško zamisliti nezainteresovanu za lutke i igračke-bebe u kolicima, za ples, slikanje i rukotvorine različitih vrsta, staranje o igračkama-ljubimcima i tome slično. Ovde je važno najpre razumeti kompleksnost procesa vaspitanja i podizanja uopšte. Uputno je smatrati socijalno učenje na relaciji dete-roditelj odgovornim za vaspitanje u tom smislu, ali ne izostaviti ličnost roditelja, njihove odnose sa roditeljima, biološke/genetske predispozicije i deteta i odraslih i niz drugih faktora. Deca dobijaju povratnu informaciju od odraslih (bilo da je upućena direktno ili indirektno) da određena aktivnost jeste ili nije „za njih“. Nije reč o postavljanju uzrasnih ili ograničenja koja su shodna situaciji, već o ograničenjima definisanim samo na osnovu pripadnosti populaciji devojčica ili populaciji dečaka. Ponekad se ide i toliko daleko da se taj uticaj manifestuje kroz kontrolu nad igrovnim aktivnostima i nametanje alternativne igre („Sine, pa nemoj to, to je za devojčice. Ajde uzmi ovaj traktor i bager, pa ćemo mi momci da punimo ovde peskom.“). Dete je dobilo informaciju. Ili, primera radi: „Nemoj se ljutiti što te ne puštaju, draga. Neka ih, oni su dečaci. Oni vole da trče i da šutiraju.“ Dete je dobilo informaciju. Svakako da je uzročno-posledičnu vezu teško, pa i nemoguće ovako definisati, ali jedno je sigurno: socijalno učenje je važan, ali ne i jedini faktor koji objašnjava načine (ali i ishode!) vaspitanja koje će biti manje ili više u skladu sa polom deteta (Podsećanja radi, pol je pojam koji se odnosi na biološku kategoriju i dete ga dobija rođenjem, dok se rod odnosi na socijalnu kategoriju i izgrađuje se iskustvima, učenjem, praksama socijalizacije itd.).
Da ti kažem šta je za tebe!
Česte, skoro tipične situacije u praksi predškolskih ustanova zgodne za razgovor o ovoj temi tiču se korišćenja igračaka i aktivnosti vezanih za njih. Dečije aktivnosti koje obuhvataju ulepšavanje, kuvanje, brigu o drugim bićima i slične, su većinom namenjene devojčicama. Pojedina deca čak percipiraju da postoji „muški“ i „ženski“ kutak u zajedničkom prostoru. Prepoznaju to i u prodavnicama igračaka. Dečaci uglavnom imaju opcije da odaberu nešto iz spektra igračaka koje su vezane za avanturu, istraživanje, spašavanje drugih ili sport. Devojčicama te opcije nisu ponuđene u istoj meri. Vidite, nije samo stvar u tome što decenijama odrasli upućuju decu na igračke za detetov rod, nego i u tome što nijednog trenutka ne ponude detetu alternativu, izbor „onog drugog“. Roditelji i vaspitači/ce su upravo tu da kažu da je svaka igračka za sve. Lutkama, kockama i vozilima na slične ili pak, različite načine, u zavisnosti od interesovanja, mogu da se igraju i dečaci i devojčice, to je sasvim jasno, ali deca to tokom razvoja neće spoznati ukoliko im neko od odraslih modela to ne ponudi. Deca na ranom uzrastu nemaju kapacitet da osveste da je svaka igračka za njih i da mogu da odaberu bilo šta, iako pojedini odrasli veruju da deca to sama mogu. Na osnovu reakcija odraslih, a potom i vršnjaka/kinja dete vrši selekciju materijala za igru i načina igranja. Dovoljno je da neko devojčici kaže: „To je za dečake, uzmi nešto drugo.“ ili dečaku, uz osmeh: „Nećeš valjda time da se igraš, pa ti si dečak!“ Isticanje rodnog identiteta ponekad se svodi na ograničavanje realizacije započete igre, a kod dece ovog uzrasta je neretko zastupljeno i kod kuće i vrtiću. Uloga odrasle osobe je da prati i moderira igru (da posreduje, blago interveniše i premošćava jaz), pogotovo ako dođe do sukoba zbog rodnog pitanja i sigurnim koracima odvede do rešenja eventualnog konflikta. Zato je važno imati jasan stav o tome.
A kako drugačije?
Posledice ovakvog odnosa prema dečijoj igri nisu odmah vidljive. Dečaci i devojčice se retko bune, retko pokazuju nezadovoljstvo ili frustriranost zbog preusmeravanja na igru koja je očekivana za rod kom pripadaju jer ih ponekad vršnjačka grupa već čeka u započetoj aktivnosti. Treba samo da se pridruže. Čak i kada nije tako, navedeni primeri govore o tome da su odrasli spremni da budu partneri/ke u toj socijalno poželjnoj, očekivanoj vrsti igre. Posledice se javljaju naknadno, pri formiranju vrednosnog sistema. Predškolsko dete već vrednuje šta jeste za dečaka, a šta za devojčicu, čega da se kloni, a kojim aktivnostima da se pridružuje, kao i pri kakvoj vrsti organizacije sopstvenog vremena će biti pohvaljeno.
U programu kao što je NTC se ne povlači rodno zasnovana razlika pri realizaciji neke aktivnosti. Svaka igra je za svako dete. Akcenat je na onome što je važno za razvoj dečijeg bića u celini: na motorici, rezonovanju i pamćenju, na kreativnosti i verbalizaciji, na emocionalnom i socijalnom aspektu. Igre spretnosti i brzine, nizanje perli, crtanje, prebrojavanje i ples namenjene su i dečacima i devojčicama. Nema razlike. U tim aktivnostima se kriju važne poruke za kognitivni sistem svakog deteta, a među njima važnost asociranja, pokretljivosti i analiziranja rešenja. Ono što je takođe veoma bitno je rast samopouzdanja i oslobađanje deteta da se oproba u najrazličitijim aktivnostima. Odličan primer je i NTC u prirodi. Nema gotovih igračaka, nego deca sastavljaju nove predmete za igru od onoga što pronađu u okolini. Penju se na drvo, uz uzvišenja, preskaču i uče da se orijentišu prateći znakove na otvorenom. Isto tako, vežbaju da što preciznije slože kamenčiće po veličini ili boji, crtaju i računaju na kraju šumskog poligona. Rodni stereotipi ne razbijaju samo kroz razgovor sa decom i objašnjenja koja su ponekad upitna za razumevanje u predškolskom uzrastu, nego na aktivan način, kroz igru i svakodnevnu praksu, a što je najvažnije, u saradnji sa decom.
Svi, sve
Ovakav pristup temi nema za cilj da generalizuje ponašanje odraslih prema dečijoj igri, niti da osudi odrasle u celosti. Veoma je važno osvestiti koliko ograničenja na rodno stereotipnu igru utiču na razvoj dečije slike o sebi, komunikacije i odnosa sa svetom uopšte. Dužnost i obaveza odraslih je da učestvuju izgradnji deteta koje će se truditi da prevazilazi sebe, nudeći i devojčici i dečaku sve vrste igre, sve načine organizacije slobodnog vremena i sve opcije hobija, a kasnije i zanimanja. Odgovornost je zaista velika. Dobar početak je zato, ohrabriti svu decu u svim aktivnostima i nijednog trenutka ne izgubiti iz vida da je svaka igra u kojoj dete razvija neku veštinu i brže se osposobljava za određene aktivnosti i stiče nova iskustva, ustvari odlična igra. I za devojčice i za dečake.
Autor teksta: Tamara Kostić
Izvor: ntcucenje.com