Деца су све гора! Немају поштовања, неваспитана су и незадовољна! Не поштују родитеље! Цинична су и егоистична, изнад свега својеглава! Све чешће ћете чути ове примедбе на рачун деце. Врло често и веома оправдане. Међутим, да ли ће неко имати храбрости, да ли ће неко смоћи снаге да јасно и гласно преузме одговорност за овакво понашање деце или ћемо и даље веровати у бајке да нам се сад рађају “таква“ деца – препаметна и егоистична! Не сматрам!
Када мало размислимо у каквом свету живимо, могло би се рећи да је много битније да поседујемо етикету на којој пише УСПЕШАН него да поседујемо некакав квалитет без етикете. Та етикета УСПЕШАН јасно је и прецизно стављена детету на знање већ поласком у први разред основне школе – Има да будеш одличан ђак и тачка! Ја ћу се као родитељ жртвовати за тебе, али ти дете, треба да схватиш колико је школа битна. Битни су и језици, бар енглески и немачки. Ти дете треба да схватиш да без језика данас си ништа! А спорт?! Обавезно, школа спорта! Да видимо само који ти спорт најбоље иде, сигурно имаш таленат за један спорт. Не би било лоше да те упишемо у музичку школу, то никада не може да шкоди. Све се стиже. Уосталом, свако дете би било задовољно оваквим родитељима и треба да нам будеш захвалан што ти желимо све најбоље и да од тебе створимо успешног човека спремног за живот!
Како вам звучи кад ово читате? Сигурно ужасавајуће, ужас који је, истина, поплочан добрим намерама. Да ли смо постали у својим амбицијама толико неосетљиви да због наших добрих намера, због тога што желимо детету све најбоље, због тога што смо у животу нешто пропустили да корекције свих тих наших животних пропуста свалимо на нејака дечја плећа? Да ли смо толико нељуди да не можемо да схватимо да дете треба да има један део дана у коме ће бити оно што јесте – дете. И да ми имамо обавезу да му то обезбедимо. Да ли су наше мајке биле немарне што су нас пуштале као децу да радосно угазимо у сваку барицу, да скочимо, паднемо, ,,издрљимо“ колена! Данас када видите родитеље на улици са малом децом једино што можете чути је Немој!
Хајде да направимо списак ствари на које се најчешће жалимо код тинејџера, па да испитамо ко сноси највећу одговорност.
Неће да распреми своју собу. Ништа у кући неће да пипне, да ми помогне. Дете, тинејџер од 15 година неће. Можете га кажњавати или чак нудити награду, али неће. Хајде сад да премотамо филм. Знате, кад дете има три или четири године и весело трчи да затегне кревет, а онда мама, гледајући га како то неспретно ради, јасно му дајући до знања да то не чини како треба, узме и сама затегне кревет. Па онда када мама прави колаче, онда се нађе дете да дода нешто или да помогне, и опет, онај прекорни поглед Шта радиш?Просућеш! Склони се! Сад замислите себе у зрелим годинама, не као дете. Кад би вам неко дао до знања сад у овим годинама да лоше радите кућне послове и да нисте вешти у кухињи, зар не бисте избегавали те послове? А ви сте малом детету дали до знања да оно није способно да вам помогне и то често прекором и повишеним тоном и сад очекујете од њега да то учини!
Цео дан седи испред рачунара и буљи у онај екран. Зависан је од рачунара! Занимљиво је то што све више људи верује да су се наша деца родила таква! Међутим, треба испитати како је дете постало зависно од рачунара. Урођена зависност од рачунара не постоји.
Да није можда овај сценарио? Сетите се док вам је дете ишло у вртић. А ви, после напорног дана, узимате своје дете из вртића, журите кући, гладни, жедни, изнемогли од рада, исцрпљени, а ваше дете тек устало после подневне дремке у вртићу. Пуно енергије, пожелело маму, тату, хоће да се игра. И долазите на “одличну“ идеју – наспете му сокић, изломите чоколаду и посадите га право пред рачунар или телевизор, док ви, неометано, одмарате од напорног дана. Изгледа да сте сами погрешно проценили савезника сматрајући рачунар као средство умирења вашег детета. И онда се десило то што се десило – рачунар је постао ,,родитељ” којег ваше дете слуша.
Како си добио лошу оцену?! Овде постоје различити сценарији како родитељи гледају на то. Неки криве дете, неки сматрају да је то погрешна процена учитеља, а неки, опет, сматрају да, уколико су уложили и у приватне часове, да су изабрали погрешног наставника. Не поричући да у неким ситуацијама, у мањо, мери, то може бити аргумент, и то код одређеног предмета, право питање је шта ако се ово редовно дешава код већине предмета. Слажем се само у ситуацији кад је очигледан нерад. Међутим, треба имати на уму следеће. Сви се слажемо да је знање деце све лошије. Због чега? Због очекивања. Ми, прво, очекујемо од детета да зна сваки предмет јер смо му обезбедили ,,идеалне“ услове за то. Притисци на просветне раднике су огромни да се од њих имплицитно тражи да некад “зажмуре“ на незнање под претњом инспекција, контроле и слично, а с друге стране да се деци чине уступци. Хајде, кад већ има 4, још мало па то је 5, хајде да бар у другом разреду буду одлични, хајде да буде што већи број одличних и онда линијом мањег отпора и изузетно лошим положајем у друштву наставници често изађу у сусрет и на крају године имате проценат од половине одличне деце у нижим разредима. Да ли је то реално? Наравно да није. Да ли се неко буни против тога? Занемарљиво мали број људи. Ко прође лоше? Па наравно, наставник који тражи знање, али такав ,,мучи“ децу јер такви се пријављују инспекцији а не они који су нерадници и поклањају оцене. Чиме се изговарамо. Обимним градивом?! Не будимо смешни. Претпоставимо да је градиво обимно, а није, сагледајмо колико дете заправо зна од тог градива. Замерам и својим колегама који попуштају. Није препоручљиво ићи испод критеријума да не бисмо имали проблем са родитељима и инспекцијом. Која ме то инспекција или родитељ може натерати да дам добру оцену за лоше знање. Значи ја свесно чиним неправду зарад неког душевног мира и можда да избегнем припремну наставу и испитивање у августу.
Даље, неки родитељи направе читаву драму око лоше оцене, као да дете нема право да погреши. Вама се никада није десило да вам не успе рецепт за неку торту, рецимо? Да, то може вама да се деси, а детету не може. Треће, а зашто мора бити одлично и да ли од тога зависи његов живот? Зашто мора да од седме године свог живота живи под притиском лажи да је то битно и да не открије своје таленте које свако дете има. Терајући децу да радије буду одлични, пре него да развију своје специфичне способности и таленте, ми смо идеално друштво за гушење и убијање талената. Зашто неки добар ученик не би сутра могао да буде универзитетски професор? Мислите да је немогуће или да је то могуће преко неке везе или неке нижеразредне школе? Зашто сте толико убеђени? Ако је неко био добар, можда му већина предмета није добро ишла, али можда је сву своју енергију усмерио на онај један предмет који му је ишао, рецимо, георафију или слично. Сад, ви бисте радије да он буде незадовољано, мрзовољно дете које учи под притиском да би било одлично него дете које ће да открије таленат и да буде срећно, задовољно и да да свој допринос друштву. Да, јесте срамота рећи пријатељици да вам је дете добро – како усликати добар успех и окачити на Фејсбук? Њено дете одлично, а моје добро!
Размислите, осврните се око себе, вратите филм уназад пре двадесет и више година, вратите се у своје детињство, сетите се данашњих успешних људи и какви су били ученици? Сви одлични? Далеко од тога. Знам успешне банкаре, стоматологе и слично. Ја сам била одлична, они нису. Данас су много успешнији од мене. Да ли су то заслужили? Потписујем да јесу. То су одлични професионалци који су усмерили своју енергију и своје знање на оно што воле и капа доле за то. Наравно да себе не сматрам неуспешном. Бавим се послом којим волим и то је велики благослов. Четврто, а зашто сматрате да је успешан човек нужно ,,школован“ човек. Погледајте све те дивне мајсторе, фризере, аутомеханичаре, конобаре, вредне раднике који поштено зарађују свој хлеб. Неки су изузетно успешни, довели су свој занат до перфекције. Лепо и зарађују. Изнад свега су задовољни и срећни. Размишљам, у данашње време, како рећи пријатељици да вам је дете уписало занат? Зар се нисте ,,договориле“ кад су вам се деца родила да буду лекари, професори, научници?!
Неваспитан је. Не слуша. Бурно реагује и циничан је. Очекујете подршку или бар сажаљење, неку реч утехе за овакво понашање детета. Сигурно да то нисте заслужили. Нисте, а да ли сте покушали да до тога не дође? Опет се вратите у рано детињство. Испијате кафицу са пријатељима док се ваша деца играју а ви користите непримерен речник, отворено изражавате негодовање и незадовољство свим и свачим од саме породице до друштва користећи речи идиот, ретард, магарац и слично. Деца се играју, рекло би се, безбрижно. Не, не играју се – слушају вас, сваку вашу реч понове у себи са тачно имитираним тоном. Дође ту на ред и комшија и комшиница и учитељица и родбина, сви буду почашћени којекаквим квалификацијама која деца слушају. Наравно, док то причате, у позадини је некакав телевизијски програм, некакве телевизије, чисто да нешто има у позадини. Небитно је што је власник и главни и одговорни уредник те телевизије, можда, неко ко тенденциозно трује овај народ неукусом, што пропагира лош и душепогубан програм, параду кича и лошег веома ограниченог вокабулара који се углавном састоји од савремених поштапалица, а врло често и псовки. Зар нисте схватили да тај цинизам код деце носи поруку, да желе да вам ставе до знања да они имају СТАВ, баш као што су чули од вас, у вашим разговорима или са малих екрана. И сад је, наравно, то тешко променити. Непослушност и безобразлук су особине које се високо котирају у овом друштву јер треба газити немилосрдно – циљ оправдава средство, такву поруку шаљемо у међусобним разговорима. Веома ретко пред децом указујемо поштовање према другим људима, уљудност, лепо васпитање, породичне вредности јер то није фокус у данашњем друштву.
Да ли је све изгубљено?
Наравно да није. Не заборавите, какви год да смо, наша деца су боља од нас. Самим тим што су деца. Можда бисмо могли да покушамо да применимо следеће:
Пре поласка у школу
Још од веома малих ногу, посветите деци пажњу. Није битно колико времена можете, већ колико то квалитетно радите. Дајте детету до знања да је оно битно, да цените његово мишљење. Организујте део времена детету, а један део времена препустите му да оно има за себе. Пустите га да машта, да сања, да фантазира. Пустите му да весело скакуће напољу, да падне, наравно, све док знате да је пад безбедан. Пустите га да падне у блато, да се испрља, да се осети дететом. То што ћете се ,,намучити“ да укључите неки додатни пут веш машину је неважно у поређењу са искуством вашег детета, са задовољством док расте и развија се. Навуците стару мајицу, обуците старе панталоне и изношене патике, па му се и ви придружите у дворишту, парку или слично. Зашто сматрате да није место родитељу у песку? То покреће тај дечји радосни смех који се не може мерити ни са чим. Питајте дете да предложи ваше заједничке активности. Наравно да му нећете увек изаћи у сусрет, али сам сасвим сигурна да ће вам неке бити забавне. Уведите друштвене игре у свакодневни живот. Бар пола сата, тиме ојачавате везу са дететом, а друштвене игре су много кориснија варијанта од компјутерских игрица. Дајте му, такође до знања, шта је његова обавеза, а исто тако, изађите му у сусрет и наградите ако је урадило нешто добро и племенито.
Учите га правим вредностима. Крените од читања бајки увече – истакните позитивне и негативне примере. Никада не причајте ништа лоше о људима, било којим људима, пред дететом јер дете не треба да развија такве емоције; његов свет је ружичаст и такав треба и да остане док не одрасте, али га подстичите да препознаје негативне примере како не би било лаковерно. То се најбоље постиже кроз бајке. Покажите својим примером да бисте били уверљивији. Покажите да се добро дело исплати тако што ћете му дати шансу да уради неко добро дело а ви то наградите.
Кад крене у школу
У самом старту реците детету да школа није баук. Можете му за почетак рећи да је то исто као породица, само много већа и да ће морати у тој породици да се бори и да да све од себе. Не тражите да буде добар ђак него ДА ДА СВЕ ОД СЕБЕ. Подстичите га да говори о проблемима у школи, али ако уради нешто лоше (вероватно је, свако дете воли да испита свет око себе), уместо осуде дајте решење како је могло, препоруку и упозорење за следећи пут. Ако одмах следи казна и осуда, онда вам се следећи пут неће поверовати већ ће можда упасти у већи проблем, а да ви то не знате.
Остварите добру сарадњу са учитељем/учитељицом. Можда ти људи нису онакви какве ви очекујете, можда је то ваша предрасуда а можда је то и реално стање, али не заборавите, бољег учитеља/учитељицу тренутно немате. Усредсредите са на све могуће облике сарадње како можете, распитујте се за дете, тражите увек повратну информацију. Најопаснија је петица – тад родитељ живи у уверењу да дете зна. Сетите се да то увек није тако. Кад ви будете видели школу као пријатељску средину за ваше дете, онда ће тако видети и ваше дете, а школа је много више од тога. Сасвим је нормално, оно што смо заборавили, да дете треба ди има радне навике и то му јасно ставите до знања. Дакле, твоја школа је твој посао, твоја обавеза, твоја брига. Ја сам ту као родитељ да ти помогнем, а не да те ослободим те бриге. Одбијам да радим твоје домаће задатке. Имам свој посао, а твој посао је школа. Обавести ме само кад сам не знаш како да решиш проблем. Покажи ми да си дивно дете и да знаш да одговорно обављаш свој посао као што и ја одговорно обављам свој. Уколико ми покажеш да си достојан тога, ја ћу те као родитељ са задовољством наградити. Мислим да ћете се изненадите колико ћете добити од њих јер нико не воли притиске и сви ми волимо да неко верује у нас.
Развијајте код деце добре људске особине
Јасно дајте детету до знања да је неопходно изнад свега бити човек. Учите га личним примерима и мотивишите да вас у истим опонаша. Указујте поштовање људима око себе. Покажите саосећање за угрожене. Кад је могуће упутите га на неки хуманитарни рад. Укажите на проблем животне средине и да је неопходно да се о њој старамо. Скрените пажњу да добар човек воли и стара се о животињама. Од детета можете очекивати да буде племенито и то му нагласите јер то сви могу, без обзира на способности. Да ли постоји нешто лепше и узвишеније од добро васпитаног и племенитог човека.
Наша је дужност да ову децу изведемо на прави пут. Наш немар под изговором да смо уморни и натоварени проблемима, притисцима, финансијским проблемима, ситуацијом у друштву, не може бити оправдање јер све то упоредимо са својим родитељима, па ћемо схватити да смо ипак ми ти који су неправедни према деци.
Шта су то имали наши родитељи то што ми немамо?
СТРПЉЕЊЕ, КРИТЕРИЈУМ И БЕЗУСЛОВНУ ЉУБАВ.
Кад то деца осете код нас, онда ће и она бити боља.
Аутор: Сања Симић де Граф