Родитељским ставом треба подржати дете још од „малих ногу“ да развија своју самосталност, јер задатак родитеља је да једног дана не буду неопходни детету.
Гледам свог мужа како се топи од милине када му наша девојчица прислони главу у крило да је мази или када га наш син ухвати за руку и поведе у собу да се играју, само њих двојица. Ако сам ја са њима, то се не дешава толико често јер обично обоје хоће код мене. Ако се деси да је бака у том тренутку са нама, тада неће ни код мене, ни код њега, већ хоће код баке. Бака се најбоље игра јер бака све даје и ништа не брани. Ја реагујем нешто ређе и мало сам мање од баке склона да попустим и да им дам нешто што није добро за њих када се побуне. Зато сам други избор. Мој муж је најчвршћи у томе. Зато је он, када смо код баке у гостима, њихов трећи избор за играње у овом периоду, када су малени.
Јутрос су му пришли спонтано, иако смо обоје били ту. То се не дешава често. Гледам га како се мази са њима, ужива у њиховом испољавању љубави према њему и ја размишљам колики је он цар, како је он фантастичан родитељ. Размишљам колико би он тих спонтаних показивања љубави у којима толико ужива могао од њих да добије сваки дан, и док сам ја ту, чак и када је бака ту, само када би радио оно што они желе и када то није за њихово добро. Мене понекад прелије осећање кривице и попустим и урадим оно што не желим, а што они траже. Осећање кривице је, чини ми се, у овој култури толико утиснуто у мајке да нам је заиста тешко да га се потпуно ослободимо. Нема ту истинске кривице, него постоји та наша тежња да наш мајчински посао урадимо савршено… Имам утисак да мушкарци чешће помисле како су данас били одлични очеви, него што ми то помислимо за себе.
Можда зато што мање осећа кривицу од мене, али мој муж уме да боље види ширу слику и уме да уради нешто што се ни њима ни њему не допада у садашњости, како би осигурао да они буду срећни у будућности. Зато је он мој узор у томе, и трудим се да будем више као он. И добро ми иде, али још увек учим. Не говорим о конкретним нашим родитељским одлукама јер сваки родитељ који чита овај текст у својој глави већ има неке своје такве одлуке које сам доноси. Не говорим ни о начину родитељевања. И најоптимистичнија и најпозитивнија родитељска школа признаје да детету требају границе и да не смемо дозволити да мислимо само краткорочно, само да пошто пото умиримо плач или умиримо себе.
Али није само осећање кривице то што нас спречава да поставимо границе и да мислимо на дететову будућност, напослетку и на сопствене потребе и жеље. Посреди је нешто још озбиљније. Често је у питању наша несвесна потреба да се дете не осамостали и да му ми не помогнемо у томе. Несвесно, ми саботирамо дете у његовим природним настојањима да постаје све више и више самостално тиме што га не подстичемо да то постаје. То често раде родитељи. (Баке се у овај грех не рачунају јер није њихов посао да васпитавају дете и мисле на његову будућност, већ да га само воле и мазе у садашњости. Оне имају ту привилегију.)
Подршка самосталности „од малих ногу“
Тешко је родитељу да припрема дете да једног дана изађе из симбиозе. Нарочито мамама то тешко пада. Па дете нам је било у стомаку девет месеци. Дословно су беба и мама постојали као једно биће. Када је дете мало, њему је неопходно да буде у симбиози са мамом. Како је то једна моја пријатељица лепо рекла, и када се дете роди, невидљива постељица га још неко време веже за маму, па мама плаче када дете плаче, сваки бебин немир осећа као свој и наравно да има потребу да га увек мази, љуби, теши, грли и да му све жеље испуни. Али како беба постаје мало дете, тако мама примећује дететову жељу да нешто ради само, да понекад потражи утеху код тате, баке, тетке, да их одведе у собу да се играју сами, а мами покаже да жели да она оде напоље. То је здрава дететова тежња да стане на своје ноге и маме то прихватају и обично се и једним делом себе радују када примете такво напредовање. Али оно где мамама понекад недостаје храброст је да мисле на дететову будућност када делују у садашњости. Није лако замишљати будућност у којој нашем малом детету више нећемо бити потребни. Није лако ни то појмити као нешто здраво и пожељно.
Али хајде да то погледамо из другог угла. Зар није лепше замишљати будућност у којој свом детету нећемо бити потребни, него ће желети да будемо у његовом животу? Нисмо му неопходни, него нас жели уз себе. Будућност у којој ће наше дете бити храбро и самостално и неће му бити неопходно да нас пита шта да ради, ни да тражи нашу дозволу, већ ће све то радити вођено сопственим ваљаним унутрашњим компасом. А волеће да са нама подели понеку своју муку и желеће да чује све што имамо да му кажемо, иско његова одлука неће искључиво од тога зависити. Зар није бескрајно лепше замишљати да наше дете једнога дана превазиђе нас, буде јаче од нас, сигурније од нас, још мудрије. Симбиоза са дететом, ако се настави и када дете порасте, води везаности детета за родитеље, али то није здрава везаност. Та везаност је везаност у којој дете према родитељу који га није подстицао да се одвоји осећа љутњу и кривицу. Љутња и осећање кривице су главне одлике таквог односа који се не да прекинути, а који само споља изгледа као здрава велика повезаност.
Родитељским ставом треба подржати дете још од „малих ногу“ да развија своју самосталност, јер задатак родитеља је да једног дана не буду неопходни детету.
Извор: Трудноћа и здравље