Roditeljske ucene kao deo vaspitanja (ili kako uništiti povezanost sa detetom)

12 maja, 2021

Svi roditelji (ili bar ogromna većina njih) rađaju decu sa željom da oni imaju lep, sadržajan, srećan život. To, nažalost, nije uvek tako i postoje okolnosti i situacije na koje ne možemo ničim da utičemo. Na većinu, ipak možemo. Kako pravilno odgajati decu, izgleda, najbolje znaju Danci. A zašto baš oni i zašto stalno o njima pišemo? Pa, jednostavno je. Većina istraživanja (relevantnih istraživanja ozbiljnih univerziteta) pokazala su da su Danci najsrećniji narod na svetu. To znači da postoji nešto što rade bolje nego ostali. Jer, na kraju priče, sreća je cilj svakog čoveka.

Foto: Canva

Dansko roditeljstvo posebno je na mnogo načina, ali ćemo danas pomenuti jedan koji je boljka većine roditelja. To su ultimatumi ili, malo grublje rečeno – ucene. Sećam se da mi je poznanica jednom rekla: “Veruj mi, da ne postoji ucena i podmićivanje, ja ne bih znala kako da odgajam ovu decu.” I svi smo se nekad u životu tako osetili.

I iako znamo da ucene nisu dobar vaspitni stil, nekad je jednostavno tako najbrže i najlakše, a pošto u kratkom roku vidimo rezultat, a ne vidimo odmah negativnu stranu, češće im pribegavamo.

Danci, to, ipak ne rade. Njihov roditeljski stil se u najkraćem može opisati rečju – poštovanje. Nema vrištanja na decu, posramljivanja dece ili udaranja da biste dobili rezultat. Poštujte decu, svojim primerom ih učite kako da poštuju druge, pa ćete i sami dobiti poštovanje. Vredi pomenuti da je u Danskoj udaranje dece zakonom zabranjeno već više od 20 godina. I ako pitate bilo kog Danca, odgovoriće vam da je za njih to nezamisliv način discipline.

Zašto Danci ne ucenjuju svoju decu?

Ultimatum kao takav stavlja roditelja i dete u poziciju da iz njega neko mora izaći kao pobednik, a neko kao gubitnik. Niko zapravo ne voli da mu se postavljaju ultimatumi jer je to zapravo uvek samo i isključivo borba moći. Gde postoji ucena, ne postoji rešenje u kom će svi biti “pobednici”.

Ono što roditelji koji pribegavaju ucenama ne razumeju jeste da su zapravo oni ti koji na kraju, dugoročno, uvek gube sa ovakvim metodom. To je borba u kojoj se dobijaju bitke, ali se na kraju gubi rat. Kako? Tako što gubite bliskost sa detetom, jer odnos u kome postoje pretnje i koji se zasniva na strahu (čak i ako je u njemu mnogo ljubavi) ne može stvoriti bliskost.

U takvom odnosu ne može biti ni poštovanja, jer ako roditelji prete u prazno, deca uče da granice ne znače ništa. A pošto su pametna, počinju i da shvataju da su pretnje zapravo metod koji njihovi roditelji koji su nemoćni da se na drugi način izbore.

Ono što je kod ucena zanimljivo je da njihovo korišćenje u komunikaciji sa decom ima mnogo veze s tim kako smo mi, roditelji, bili odgajani. Jezik, ton i metode koje sa svojom decom koristimo, često su nam u nasledstvo ostavili naši roditelji. Mnogi od nas bili su odgajani metodama zasnovanim na strahu i pretnjama, pa je razumljivo što za njima često potežemo kad nam ne preostane nijedan kec u rukavu. (Čuli ste, sigurno, bar milion puta, da današnji roditelji uz smeh kažu “mene su moji slali da biram prut”).

Oni koji su imali kapacitet da sagledaju širu sliku, iz tih metoda svojih roditelja naučili su da treba da rade upravo suprotno, oni koji nisu imali taj kapacitet, slede ove metode – ucene, vikanje, udaranje.

Danci su veoma demokratičan i empatičan narod i nije tajna da se trude da te osobine deci ugrade od malih nogu. Decu posmatraju kao jednake sebi, ali im je potrebno da ih neko vodi, svakako ne da ih kontroliše. Znaju da to kako oni vide dete utiče i na to kako ga tretiraju.

Stoga, pokušaji dece da prekrše pravila i pomere granice smatraju se potpuno normalnim i ne tretiraju se kao bezobrazluk, tvrdoglavost ili nevaspitanje. I ovo čini ključnu razliku u tome kako reaguju na dečje ponašanje.

Decu slušaju, jednako kao što slušaju odrasle. Kao što neće ignorisati odraslu osobu koja im se obraća, isto tako neće ni dete. Ovo ima neverovatan uticaj na samopouzdanje deteta i njegovu svest o sebi. Deca počinju rano da shvataju šta su granice i zbog čega su one važne i zašto postoje pravila i onda mogu da ih uz puno razumevanje prihvate, cene i poštuju. Strah da ćete prekršiti neko pravilo koje niste najbolje ni razumeli potpuno je drugačija stvar. Ako se poštovanje granica bazira na strahu, deca će ih ponekad poštovati ni ne znajući zašto to čine, zašto nešto ne smeju, već će zazirati da na njih neko ne bi vikao ili da ih ne bi udario.

Ovakav pristup ne stvara ni bliskost ni poverenje, ma koliko da u situacijama kada je sve u redu vi detetu pružate nežnost.

Ako investirate u poštovanje prema detetu, to će se isplatiti na duge staze, veruju Danci.

Ali, nemojte se prevariti i pomisliti da su oni popustljivi roditelji. Jer nisu. Nimalo.

Oni uspostavljaju jasna pravila za koja se od dece očekuje da ih prate. Ali, veoma su spremni da razgovaraju i objašnjavaju deci sve što se tiče pravila. Oni ne znaju za rečenicu “zato što ja tako kažem”. Kada od deteta očekuju da sredi svoju sobu, a dete odbija, oni neće reći – ako ne središ sobu, nema izlaska u park, već će se potruditi i uložiće vreme i strpljenje da objasne zašto soba treba da bude očišćena i zašto je važno da to uradi baš dete.

Za ovo je, naravno, potrebna vežba. I mnogo strpljenja. Ali rezultati neće izostati. Istina je, zapravo, da deca mnogo toga mogu da shvate. Često je naše nestrpljenje, nerazumevanje toga koliko je strah loš saveznik u vaspitanju dece, razlog zbog kog posežemo za ultimatumima.

Kako vi možete prestati da ucenjujete decu?

Prvi korak je dogovor sa partnerom. Morate se oboje složiti da želite da promeniti praksu gde vas deca slušaju samo da ne bi izgubila neke privilegije ili bila kažnjena. Dogovorite se da, ako jedno od vas počne da gubi kontrolu u nekoj situaciji, drugo treba da preuzme razgovor sa detetom.

I zapamtite – ne morate da bijete svaku bitku. Neku možete i da predate. Fokusirajte se na važne stvari. Često se dešava da naše reakcije prema detetu budu preterane onda kada se nešto dešava pred očima drugih, pa smo zbog toga pod dodatnim stresom jer ne želimo da neko pomisli da ne umemo da vaspitavamo svoju decu.

Oni taj strah i stres osete i to ih može naterati da se ponašaju još gore. Vi NE MORATE nikom ništa da dokazujete. Učite dete poštovanju, ponašajte se prema detetu i drugima sa poštovanjem i dete će vas poštovati.

Još jedna važna stvar: pokažite detetu empatiju. Da li je gladno? Umorno? Uznemireno? Što više razumete razlog njihovog ponašanja, jača će biti vaša veza. To kako vi izaberete da vidite svoje dete uvek će uticati na vašu reakciju prema njemu. Ono što dajete – to će vam se i vratiti. Dobro podstiče dobro, loše podstiče loše, gubitak kontrole podstiče gubitak kontrole. A mir – podstiče mir.

Priredila: A. Cvjetić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama