Održavanje roditeljskog sastanka postalo je teži deo učiteljskog posla. O tome se ne uči na fakultetu i nastavnici ne mogu znati šta ih čeka kad preuzmu ulogu starešine.
Kako se postaviti prema roditeljima? Kako će reagovati? Šta ih najviše zanima? Kako da im kažem da moraju više da rade sa svojim detetom? Da li će me poslušati? Hoće li me pogrešno shvatiti?
Roditelji, opet, imaju svoje brige i nedoumice. Zašto je ukorio baš moje dete? Zašto nam soli pamet o tome kako učiti s decom? Zašto je toliko strog prema mom detetu?
Sa svim tim pitanjima “borio se” i Aleksandar Mojsijev koji se našao u dvostrukoj ulozi – nastavnika i oca. Koja je poenta odlaska na roditeljski sastanak i da li je on besmisleno gubljenje vremena pojasnio je na stranici mel.fm koja je posvećena obrazovanju i odgoju.
Ja nikad u životu nisam išao na roditeljske sastanke. Odnosno, ja sam im prisustvovao. Mnogo puta. Ali ne kao roditelj. Kao razredni starešina održavam roditeljske sastanke, ali kao otac ne idem na roditeljske sastanke svom detetu. Ide njihova mama. Roditeljski sastanci su, kao što je poznato, vrlo stresni.
Učitelj, odnosno starešina je napet, jer zna da mu predstoji sat i po izdržavanja napada roditelja koji su stigli kako bi svoje nezadovoljstvo školom, obrazovnim sistemom i životom konačno istresli pred njega.
Razredni je obično spreman na to da će se roditelji neizbežno dotaći ne samo zaključivanja ocena i poskupljenja školskog obroka već i toga šta „sebi dopušta onaj fizičar” i „eto, u naše vreme nisu deca morala to sve”.
Očekuju ga još desetine pitanja koja ne može da predvidi, ali zna da će isplivati i da na njih neće znati ili neće moći da da odgovor.
Roditelj, po pravilu mama, nije ništa manje napet. Ona se priprema na to da će se možda o njenom detetu pred celim razredom izgovoriti nešto loše i neće joj biti druge nego da sedi i crveni.
I nije važno kakvo je naše dete, „drago i vredno” ili „lenji huligan”, u svakom slučaju, bar jednom mora nam zapasti da crvenimo.
Sve to dugo traje, a mame većinom ne vole da slušaju o tuđoj deci.
A dete se nervira, sedi i čeka. Hoće li im učiteljica reći za onu tuču? Da li će mama doći ljuta? Hoće li mi zabraniti da odem na rođendan kod druga?
A tu je i predmetni nastavnik koji može biti pozvan da objasni „zašto deli dvojke, a ne zna da objasni gradivo”.
I na kraju se događa raskol na svim nivoima, a posebno između roditelja i učitelja.
Pritom, kod učitelja postoji prekidač u glavi (ili srcu) koji tokom roditeljskog isključuje učitelja, a uključuje roditelja. I sve se strane spremaju, ne na dijalog, već na bitku. Zašto su svi unapred programirani da teže negativnom?
Mnogo sam puta čuo od kolega da roditeljski sastanak nastavnika „iscedi do kraja”.
Ne znam koliko je „mojim” roditeljima prijatno na sastancima koje ja vodim. Meni ipak jeste. Nikad ne čitam ocene poimence (sad za tim nema potrebe, ali nikad i nisam) niti govorim loše o bilo kom detetu pred svima. Trudim se da roditelje gledam u oči, da im dam reč, da kažu ono što misle. A da ja pritom nemam odmah spreman odgovor zašto oni nisu u pravu, a ja jesam. Napade, pak, ne dozvoljavam i takav razgovor prekidam odmah. Na neki način, svojom odgovornošću smatram i da ih naučim kako roditelj treba i sme da se ponaša na roditeljskom sastanku. Poštovanje ukazujem, poštovanje i očekujem. Vrlo je jednostavno.
Kada se pojavi roditelj koji nije spreman na normalan razgovor, koji je besan zbog grdnje, ukora ili loše ocene koje je njegovo dete zaradilo, a o tome ne želi da civilizovano i bez napada razgovara – ne upuštam se u diskusiju. Otvoreno kažem da ćemo moći da razgovaramo onda kada to bude uz međusobno uvažavanje i bez napada ili podizanja glasa. Biću na raspolaganju. Ipak, ne dozvoljavam ton kojem manjka poštovanja, pa mi se to u karijeri i nije dešavalo.
Samo ravnopravnim dijalogom, oči u oči, i pripremanjem na pozitivno iskustvo dobićemo koristan sastanak umesto svima mrske obaveze.