Родитељски састанак или кратка хорор-прича (и типови родитеља на састанку)

20 јануара, 2021

Моја ћерка је пети разред основне и други разред балетске (државне) школе. То значи да сам у свом животу била присутна на скоро 30 родитељских састанака и колико год размишљала, не могу да пронађем добар еквивалент мучењу које родитељски састанак представља, нарочито у животу једне “сингл мам”. Видите, родитељски састанак нема везе са децом, иако би апсолутно требало да има, не, родитељски састанак је место где се родитељи деле у таборе – образовани и необразовани, богати и сиромашни, интровертни и екстровертни, добри са разредном и разредна их не подноси, политички подобни и политички неподобни… И тако у бескрај.

Foto: Canva

Сат и по ужаса, а није хорор филм

Прва карактеристика родитељског састанка јесте да он траје дуго, углавном преко једног школског часа, а ако се којим случајем на родитељском мора прочитати и нови закон (“не бих ја, ал’ директорка наредила…”), субјективни осећај протока времена је да минут траје бесконачност. Читам поруке урезане на клупи, анализирам нове боре на својим рукама, откључавам и закључавам мобилни телефон, правим се да нешто пишем, на крају одустанем и само тупо гледам кроз разредног старешину размишљајући о томе како је тај цео закон могао да стане у једну сложену реченицу, али не, зашто једноставно када може компликовано?!

Успех и владање ученика – подела родитеља по важности

Пошто заштита података и даље не важи за наше школске установе – на почетку сваке године на један папир морамо уписати школску спрему и занимање. Тај папир потом кружи школом и доступан је разредним старешинама, директору, психологу, педагогу, сви они знају ко смо ми. Знају ко ће им можда једног дана требати – лекари, адвокати, судије, стоматолози, политички ангажовани, затим, коме ће моћи да траже паре за кречење, завесе, жалузине, струњаче, лопте и слично – власницима успешних фирми, ресторана, дипломатама, затим, кога ће да позову да увеличају Дан школе и остале приредбе – глумце, водитеље, писце, старлете. А како ми остали знамо да су баш они битни у животу једног просечног разредног старешине? Просто, о њиховој деци се прича на специфичан начин.

О деци небитних:

Успех је ок у суштини, могао би мало више да се потруди око неких предмета (нормалан израз лица).

О деци битних:

Јао, како је он интелигентан! На сваком часу једва чекам да чујем шта ће следеће да каже! Јесте мало попустио, али знате, програм је доста обиман и тешко је изборити се, али не сумњам ја у њега! (кез око главе, остатак родитеља преврће очима).

Сулуде информације

Након читања оцена, разредни старешина ће по правилу почети да диктира информације о наредном периоду. Информације су у већини случајева такве да не зна човек да ли је у епизоди Топ листе надреалиста или заиста у школи на родитељском:

– У наредном периоду очекује нас писмени задатак из српског језика на тему “Мој љубимац”, ко нема љубимца нека замисли да има.

– Овог полугодишта изборни предмет нам је Чувари природе. (Тата добацује – хоћете ли ићи у природу?). Емммм, не, знате, могу они и кроз прозор да гледају, све се лепо види.

*примери узети из стварног живота

Подела родитеља по типовима расправе са разредним старешином

Након експозиције, односно, читања допуна и измена закона, оцена и информисања родитеља о наредном периоду, заплет се покреће простим питањем: “Има ли неко неку примедбу или можда неко питање?” Ту наша прича добија на црном хумору, јер сваки родитељ има нешто да пита, дода, прокоментарише. Ево како то отприлике изгледа:

Главна мама (свако одељење има једну маму која прича у име свих. Она се не бира, она се сама издвоји у оквиру још једне пошасти модерног доба – Вајбер групе и пита и одговара уместо свих), покреће расправу:

– Молим вас да ове године понуда за екскурзију буде фер и поштена. Мислим, немојте да поново бирамо између две скоро потпуно исте понуде. Мислим, колико пута још деца треба да виде Тару и Рудник? Мислим, научили су напамет куда се крећу медведи, а мислим да им више ни палачинке у Оморици нису забавне.

Теоретичар завере упада:

Ма то је све намештено, мислиш ти да они то тек тако бирају?! Е моја ти… Колике су вам дневнице, молим вас, то је срамота једна, а и од агенције се мало омрсите и ето, а све из наших уста!

Foto: Canva

Уметник распаљује ватру:

Па заиста, лепо човек каже! Молим вас, јесу ли били у Народном музеју откако је обновљен? Нису! А школа је на пет минута од музеја. Могли бисте да их водите сваки дан десет дана и опет не бисте успели све да обиђете, а деци би остало нешто вредно у глави, не само да их пустите са лоптом на пашњак и тако сваки дан седам дана.

Опозиционар се надовезује:

Ех, па уништили су све што ваља у овој земљи, мислите да ће нам деца ићи у музеје? Неће, пре на Чваркијаду и Купусијаду, то је једино што ови на власти могу да смисле, а они управљају и школама. Код своје братије ће они да шаљу нашу децу!

Јавља се један који би да смири ситуацију па да иде кући:

Немојте тако тешке теме, па деца воле да иду у природу, па и ми смо волели кад смо били мали.

Југо-носталгичар ово схвата као позив:

Али кад смо ми били мали знао се ред! Нисмо џабе били пионири. У хотел их водите! Па стварно! Ми смо ишли на камповање, упознавали се с природом, јели хлеба и масти по пет дана заредом, а сад нам деца иду у хотел! Све бих ја то на радну акцију, ако мене питате!

Богата мама више не може да издржи:

Вама ако се свиђа да вам дете спава на земљи, би га водите на камповање слободно, моје дете неће јести маст у 21. веку, нити ићи под шатру поред толико лепих хотела. Мада, ми још не знамо хоће ли се екскурзија поклопити са нашим одмором на Маурицијусу, уплатили смо десет дана у том периоду, али још не знамо када полећемо, знате, чартери…

Неинформисаном ништа није јасно:

Нисам знао да тада има неки распуст, када то тачно пада?

Богата мама:

Нема, господине, распуст, ми идемо на одмор јер нам тада одговара, а пишемо молбу наставничком већу да ослободи нашег Истока наставе.

Неинформисаном и даље ништа није јасно:

А то може тако? Зар школа није обавезна….

И тако у бескрај.

А ко сам ја на родитељском састанку?

Можда вам ово све личи пре на црну комедију него на хорор, и у праву сте, јер родитељски састанак је заправо мој лични хорор. Зашто? Зато што ја нисам ни Главна Мама, ни Богата Мама, ни Уметница, већ Неки родитељ, тип родитеља који мора да ћути јер се овакве изјаве односе на њу:

Некој деци родитељи не присуствују сваком родитељском састанку, молим вас да будете редовни, ипак будућност ваше деце зависи од школовања!

Неки родитељи остављају децу у боравку до краја радног времена, јесте да боравак ради до пет, али било би лепо да наши учитељи некад оду раније кући!

Неки родитељи не плаћају родитељски динар, јесте да је то на добровољној бази, али знате ли шта све школа набави од тог новца, то је новац за све!

Неки родитељи нису учествовали у сађењу цвећа, знате, то је наше двориште и оно треба да буде лепо, ако нећете ви да се укључите, ко ће!

Једни исти родитељи доносе сапун и тоалет папир, молим и остале да се укључе, нема смисла овако!

И тако ја црвеним. Зинем да кажем, знате ли госпођо да сам ја потпуно сама са дететом, помаже ми мама која ради по цео дан, јер баке сада раде скоро до седамдесете године због померене старосне границе за пензију. Не могу да стигнем на родитељске и сађење цвећа када их закажете у три поподне јер радим до пет, а моја шефица, иако дивна жена, неће ме пустити с посла баш да садим цвеће. Хвала што сте рекли да је родитељски динар на добровољној бази, мени тих 10.000 динара значи, и ако ћете да га искористите за куповину нових лајсни, ја бих стварно прескочила, јер колико сам обавештена, то би требало да се финансира из буџета, знате, оног буџета који се одваја од наших пореза. Исто вам хвала што сте ме опоменули за боравак, заиста не бих оптерећивала колегиницу да случајно остане до краја свог радног времена, то би баш било страшно.

Зинем да кажем, а не могу, само поцрвеним и останем у својој срамоти да ћутим јер моје дете нема ко да заштити ако ја поткачим разредног старешину. После некад плачем, некад се разбесним, некад попијем вино и покушам да отупим. И ево, ближи се још један родитељски, а ја тражим начин да га прескочим. Међутим, како другачије победити свој лични хорор него се суочити с њим? Једино бих волела да родитељски буде преко Зум-а или неке друге дигиталне платформе, да могу да угасим тон и камеру када моја толеранција на глупост досегне горњу границу.

Аутор: Ана Азањац, singlemom.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Родитељски састанак или кратка хорор-прича (и типови родитеља на састанку)"

  1. Aleksa каже:

    Овде има доста нетачних информација.
    * Прво и основно, никада се не читају оцене на родитељским састанцима;
    * Никада се не говори о појединцима;
    * Понуде за ескурзију дају се Савету родитеља а не једном одељењу;
    итд., итд.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама