Jedan prijatelj mi je skoro pričao, kako je prisustvovao zanimljivoj situaciji za nekom organizovanom večerom. Bračni par je došao na večeru sa petogodišnjim sinom i ocem jednog od supružnika. Kako je večera odmicala, priča moj prijatelj, tako je dečak postajao sve nestašniji. Što je normalno, verovatno mu je postalo previše dosadno od odraslih razgovora, u kojima nema mesta za njegovo učešće i umorio se od igranja uloge „dobrog sina“. Kako je postajao nestašniji, roditelji su sve više podizali ton, upozoravali da prekine i pretili sankcijama („Dosta više bre“; „Videćeš ti posle“; „Samo još jednom zucni“; „Kažnjen si, kad dođemo kući“ i slično). Ono što je mom prijatelju najviše zapalo za oko je što je imao jak utisak da njihove intervencije nisu iz početka imale nikakav efekat, niti obećavale da će promeniti dečakovo ponašanje. Koliko god bilo dosadno dečakovo upadanje, reagovanje roditelja je dodatno povećavalo tenziju za stolom. Onda je, od jednom, do tada ćutljivi dečakov deda, odreagovao na roditelje: Aman, budite bar vi odrasli i zreli, ne reagujte na njegove detinjarije svojim!
Volim da razgovaram sa ovim prijateljem, jer su nam teme razgovora, čak i kada su slavlja i slično u pitanju, najčešće ono što smo novo naučili – sitnice koje život znače. On mi je rekao, obzirom da poznaje bračni par i dete od ranije, da je uvideo ispravnost reči starijeg čoveka – dečak jeste bio nemiran, ali je ipak samo dete (šta sve možemo da očekujemo od deteta, pomenućemo kasnije), ali problem je izgleda ležao što su se i roditelji na neki način postavljali kao deca prema njemu!
Psihologija nas već neko vreme uči da se dete uči primerom, a to je ono što je dečakov deda želeo da iskomunicira sa njegovim roditeljima. Ponašajući se zrelo, odgovorno, smireno i disciplinovano, mi dajemo primer svom detetu kakvo treba da bude kad poraste. Primer je dosta važniji od držanja lekcija, jer dete konkretno razmišlja i voli da vidi rezultate koji proističu iz primera, tako se nemojte čuditi ako dete ne bude baš ono što ste mu govorili da bude, jer mu je možda vaš primer govorio drugačije.
Već smo govorili kako naše reči, gestovi i akcije mogu da utiču na našu decu, prenošenjem svojih ličnih želja na njihovo vaspitanje (toliko je naš uticaj moćan), ili zapostavljanjem i zanemarivanjem (mi smo našoj deci veoma potrebni), koliko naši planovi utiču i na njihov život i koliko je važno biti svestan da su naša deca „naša“ dok ne odrastu. Kakve onda želje i planove bi bilo dobro da imamo? Šta da zapravo radimo sa našom decom u međuvremenu? Kako bi trebalo da se ophodimo prema njima? Kakvi bi mi trebali (ili bilo dobro) da budemo? U ovom tekstu ćemo, savet po savet, pokušati da vam pomognemo da budete bolji u roditeljstvu, ali vi zapamtite – sve što kažemo, dobro preispitajte i zaključite ima li smisla to za vas, pa sami odlučite da li ćete poslušati.
Govorili smo kako je po decu i njihov kvalitet života loše imati i previše i premalo planova. Takođe je loše imati previše precizne ili nejasne planove. Šta je onda ispravno? Ako bolje pogledamo, videćemo da u srži loših planova i kod preambicioznih i kod neambicioznih roditelja stoje pogrešne pretpostavke o njihovom detetu. Roditelji se često ponašaju ili da su njihova deca premala da odluče, na primer, čime će se baviti, odnosno da ne znaju i da neće znati da odluče, pa dalje pretpostavljaju da je u redu da oni odlučuju za njih. Druga pogrešna pretpostavka je da deca jako liče na nas, pa će onda imati i slične afinitete (ovo donosi i nade i strahove). Iako je to često istina, u kombinaciji sa prvom pretpostavkom, roditelji se osećaju pozvanim da planiraju njihov život: odlučuju koju će školu njihova deca da pohađaju, kojim aktivnostima će se baviti i čak koje će im zanimanje biti.
Savet za roditelje je – ne planirati na osnovu onoga što ne može biti provereno. Kako mi možemo znati da je naš šestogodišnji Novica budući Nole? Čak i da smo sigurni u veliki talenat našeg deteta u jednoj oblasti, hoćemo li možda njegovim preteranim vežbanjem zanemariti neki podjednako velik, čak veći talenat koji bi se ispoljio tek kasnije. Držite svoje planove prema deci otvorenim, jer, realno, ne možemo znati šta će biti sa nama kroz pet godina. Život je takav – nepredvidiv. Ukoliko naučite dete suprotno kroz svoje poruke, kakvim životom će to dete živeti?
Dobar roditelj je uključen u život svog deteta. On ne bi odluke o budućnosti svog deteta (koje stoje i na roditelju i na detetu, doduše kad odraste) prepuštao pretpostavkama, već stalno proveravao – razgovorima sa detetom, posmatranjem njegovih trenutnih sklonosti i uvažavanjem i razvijanjem interesovanja. Pravo roditelja ostaje da bira koja će interesovanja kod svog deteta da neguje i u to ne želimo da se mešamo. Samo, ostavljamo roditeljima da se zamisle da li će im njihovo dete na kraju biti zahvalno.
Umesto planiranja konkretnih zanimanja, budimo konkretni u svojim planovima na način – šta želim da moje dete ume i zna, što će mu pomoći da vodi uspešan život? Da li je to istrajnost? Entuzijazam? Da voli ono što radi? Da ume da osluškuje sebe i svoje potrebe? Disciplina? Kreativnost? U našim nastojanjima da naučimo dete da uspe, često zaboravljamo da ga podučimo sposobnostima koje su zaista potrebne za uspešan i ispunjen život – cenjenje slobodnog vremena, drugih ljudi, pokazivanje nežnosti, razumevanje i promišljanje sopstvenih osećanja…
Budimo usklađeni sa svojim detetom, njegovim raspoloženjem, navikama, mišljenjem i emocijama. Naučimo da prepoznamo kako se oseća i kako da mu odgovorimo kada treba da se umiri, podstakne, pohvali, uteši… nije dovoljno samo znati šta ono misli, već i doživeti šta mu treba i pružiti mu to, na emocionalnom planu. Detetu je od poklona-igračke za život mnogo vrednije ako ga naučimo šta oseća kada pas naglo zalaje na njega, kada mu drug ne da njegovu biciklu, kada se posvađa sa vaspitačicom, kada vas vidi nakon celog dana provedenog u vrtiću ili školi… Razmišljajte kao da su naša deca vanzemaljci koji su se spustili na ovu planetu i da o njoj (ni sebi ni nama) ne znaju baš ništa, čak ni koje je zvono našeg stana. Pomozite im da što bolje razumeju sebe, druge i svet oko sebe.
Decu trebate da pelcujete. Vi ste vašem vanzemaljcu prvi reprezenti sveta, a u svetu ima i loših iskustava. Šta više, ima dosta patnje. Ne pokušavajte da svojoj deci udovoljavate svaku želju. Njima treba vaš podsticaj. Zabrana. Ovim se detetu postavljaju granice i obezbeđuje mu se predvidljiva sredina. Detetu odgovara da „poznaje red“. Još, od deteta se podstiče zdrava borbenost, koja pokreće razvoj. Ako nam je sve dato na tanjiru i ako drugi urade sve umesto nas, kako ćemo mi moći da se razvijamo? Dakle, ne znači da trebate da dopustite da vaše dete izbegava časove muzike ili treninge. Dodatne aktivnosti mogu dosta da pomognu u uspostavljanju radnih navika, discipline i odgovornosti (što je pozitivna karakteristika za skoro svako zanimanje). Ono što treba izbegavati je – praviti od deteta muzičara, advokata ili sportistu, dok je još dete.
Kao što pokazuje priča sa početka teksta, da bi bili dobar roditelj svom detetu morate biti zreli i da se ponašate kao odrasli. Svaki aspekt naše ličnosti se razvija onoliko koliko truda uložimo u njega. Velikim delom u našim dušama preovladava detinjastost. Za vaspitanje i negu, recimo, radoznalosti, potrebno je da se prožive različiti stadijumi razvoja interesovanja – jednostavna interesovanja, njihovo produbljivanje, spajanje različitih oblasti i različitih interesovanja. Slabo razvijena sposobnost, odnosno detinjastost, ne može da vaspita, jedino da podstakne na razvoj, ako je nepodnošljiva, kao kada dete poželi da nadraste svog roditelja. Dešava se i obrnuto, kada roditelj nije deo sebe razvio, pa ga na razvoj podstakne kada vidi svoje ponašanje u svom detetu, a to je najzdraviji odgovor – odgovor razvojem. Tek kada mi postanemo ljudi, možemo da očekujemo da će i naša deca postati. Zato, moramo da budemo samokritični i otvoreni za dalje odrastanje.
Važan aspekt odraslosti je odlaganje zadovoljenja. Ako uspemo da odložimo zadovoljenje naših potreba kako bi izašli u susret potrebama našeg deteta, naše dete će biti zadovoljno. Treba na umu imati razliku između odlaganja i potiskivanja potreba i želja. U prvom slučaju mi na neko vreme zaboravljamo na sebe i zadovoljavamo potrebe (hrana, san, odmor, zabava, naša interesovanja, samoća, mir…) kada nam se ukaže prilika (koju najčešće sami kreiramo), dok u drugom slučaju zaboravljamo na sebe na „neodređeno“, a tako nismo dobri za sebe. Zanemarujemo važnost da nas drugi doživi kao osobu, te ga tako razvijamo da sa nama čini šta mu je volja – ne postavljamo mu granice i na čudan način se udaljujemo od drugog, ne dozvoljavajući mu da doživi NAS, kao celovita ljudska bića.
U odnosu roditelja i deteta vrlo je važna uzajamnost. Ako očekujete da vaše dete trpi, morate i vi biti spremni da trpite za njega. I to bukvalno, kada vaše dete doživljava tenziju (kada se „uzvrpolji“), vi ste ti koji trebaju da podnesu njegovu dodatnu tenziju, stišaju je i upere u pozitivnom, razvojnom smeru. Setite se, naša deca su vanzemaljci koji ne znaju čak ni šta da rade sa svojim viškom energije.
Zbog toga što su na neki način kao vanzemaljci, a na neki način jedinstvena ljudska bića, naš zadatak je da u svakom vremenu pronađemo balans između obrazovanja i podučavanja vanzemaljca i dopuštanja slobode i odgovornosti vaspitanoj jedinci. Ovo se najbolje postiže kroz partnerski odnos – vi ste partner vašem detetu u njegovom velikom poslu upoznavanja sebe i sveta. U ovom odnosu roditelj, iako je autoritet, dozvoljava pravo glasa svom detetu, ali ga i uključuje u svakodnevni život u onoj meri u kojoj je dete sposobno. Roditelj svoj autoritet bazira na znanjima i sposobnostima koje dete još ne poseduje, ne na razlici moći između njega i deteta (ne – nećeš to raditi jer sam ja to rekao, ili rekla; već – vidiš, ako to uradiš ja znam da bi se dogodilo to i to).
Odnos deteta i roditelja je iz početka neujednačen – dete je bespomoćno, malo i slabo i zavisi od roditelja. Cilj roditeljstva i odrastanja je da se tokom vremena, kako se kapaciteti deteta prirodno razvijaju, izjednači neravnopravnost između roditelja i deteta. Dete, štaviše, u ovu neravnopravnost unosi i svoje snage: to je prvo, ogromna energija i radoznalost, želja za ovladavanjem jedne po jedne sposobnosti i beskrajno poverenje kojim ulazimo u svoj odnos sa roditeljima. Vremenom, kako odrastaju, deca ovladavaju različitim aspektima svog ponašanja, ličnosti, različitim sposobnostima, polako se razočaravaju u našu svemoćnost (što je neophodno, jer-), postaju sve usmereniji na svoje sposobnosti i mogućnosti da uče, odnosno, oslanjaju se sve više na sebe.
Da bi se partnerski odnos ostvario, dete mora da učestvuje u svom razvoju, u životu oko njega (jer tu se nalaze resursi njegovog razvoja). Mi moramo da mu obezbedimo sigurnost da može da istražuje, isprobava, uči i razvija se. Već smo pomenuli da je potrebno podsticati ih i frustrirati, ali ova frustriranja moraju biti zasnovana na realnim potrebama sredine i razvojnih zadataka deteta (o razvojnim zadacima nažalost ovde nemamo mesta pisati) i uobličena kontinuitetom, doslednošću. Ovo ne znači da, ako mama ne dozvoljava slatkiš pre ručka, da niko ne treba detetu to da dozvoli. Dete lako nauči šta od koga može da očekuje i to njemu ima savršene logike. Kontinuitet se postiže ličnom doslednošću, gde ne trebamo pribegavati rigidnosti, već ponašati se po usklađenom logičkom sistemu, gde nekad ima mesta za izuzetak, ukoliko ga možemo opravdati (danas je praznik, svi smo opušteni, pa možeš da pojedeš kolač pre ručka u ovoj situaciji).
Na kraju, moramo da zaključimo – u roditeljstvu važi pravilo koje izvlačimo iz života – ništa nije savršeno. Ne postoji savršeno roditeljstvo bez grešaka. Roditeljstvo je komplikovan i težak poziv u kom se prepliću sve naše lično i ono oko nas, naše dete, drugi i tako dalje. Ne očekujte od sebe da ćete uvek naći pravo rešenje za vaspitnu situaciju. Ne očekujte da će vaše dete biti potpuno i do kraja vaspitano (postoje oni koji u to veruju). Radije, očekujte da ćete negde pogrešiti. Zašto bi se opterećivali takvim idejama, pitate se? Jer, to su mala vrata koja vode dobrom roditeljstvu – umeće podnošenja dilema i konkretnih akcija koje ste preduzeli, bez sigurnosti da je ta odluka ona ispravna. Ovim ćete postići naviku da stalno preispitujete svoje vaspitne odluke i tako ostavljate mesta da se pojavi novo, bolje rešenje. Drugo, još važnije, ako to uradite kako treba, poslaćete vašem detetu poruku da vam je stalo do njega, da ga volite i želite mu dobro, što će vašem detetu značiti mnogo više nego savršeno vaspitanje. Samo, ne zaboravite da ne budete preambiciozni u tim poduhvatima!
Autor: Miloš Momčilović
Izvor: lekariduse.wordpress.com