Било да га је направила гомила злих људи с намером да нас намагарчи и уништи, било да га је направила гомила стручних и добронамерних с намером да ствари функционишу најбоље могуће. Једноставно, увек ће бити оних виспрених који ће тражити начин да зезну систем, ето тако, без неке посебне добробити – систем се зезнути да, па зашто онда да то не искористимо?
Пример борбе против система који ме сваки пут изнова закуца на почетне позиције друштвених основа јесте то колико поједини родитељи вртићке деце умеју да засуку рукаве, рокну ратну фарбу на лице, узму копља и под адреналином крену у битку против обе васпитачице, оне једне заменске, против сервирке, чистачице, понекад главне васпитачице и ретко кад директора, јер зна се: што се мање питаш то си више надрљао.
Клупко људске глупости почело је да се одмотава пред мојим очима на првом родитељском састанку мог првог детета, наставило се на свим његовим родитељским састанцима до школе, преко родитељских састанака овог средњег, па све до почетака крвавих борби у родитељским редовима најмлађег детета. И гле, неке ствари се никада не мењају – родитељи не слушају васпитачице годинама, заобилазе правила и доста битне ствари, које носе велику одговорност, у стању су да препусте случају.
На 244 родитељска састанка на којима сам до сада била, речено је, сваки пут, без изузетка, да се болесна деца не доводе у вртић.
Ово уђе на родитељске уши, у глави се пресложи из првобитног облика у „ма најбоље да га оставим кући кад је болесно“ и изађе на друго ухо као нека сасвим другачија информација, на пример као: „фалсификоваћу потврду од лекара, оставићу га болесног у вртићу, баш ће неко приметити“. Тај порив да зезнемо систем тако је снажан да очигледно превазилази пре свега потребе сопственог детета да буде кући и у свом окружењу, у друштву породице која о њему брине.
Кад пређемо преко добробити сопственог детета шта нам тешко да пређемо и преко друге деце – зар је битно што ће моје пренети бактерију или вирус на неко друго дете? Није битно ако затворимо очи довољно снажно. И наставимо да их затварамо када, на пример, добром вољом лекара некада добијемо празну потврду, па је онако без пардона попунимо како нама одговара, док нам бљештави сјај лекарског потписа и печата не ремети чкиљење. Људи озбиљно фалсификују лекарске потврде и колико је то погрешно и на колико све нивоа, ценим да се може лако наслутити.
А осим фалсификовања лекарских уверења да је дете здраво фалсификовали су се ономад и вакцинални картони када је током епидемије морбила систем желео да заштити децу – креативност у борби против васпитачког терора добила је тада нову димензију.
Симптоми „који нису богзна шта“ се игноришу исто као и онај лекарски потпис. Температура исто „није ништа посебно“, реши се бруфеном ујутру пред вртић, па васпитачи или примете или не, али свакако нисмо ми ништа криви је л’ да, како можемо бити? Систем исто каже да си у обавези да се јавиш на телефон током преподнева када те васпитачица зове (јер је можда дете развило још већу температуру, можда је лоше, можда се повредило), али не може неко нас да зове толико колико ми можемо да се не јавимо.
Насупрот томе, интересантна је и појава да некако ниоткуда у светлу таквих околности успевамо да измислимо моралну и васпитну супериорност, те да без блама оптужимо васпитачице, како исправно примећујемо, да свој посао не раде како треба – детету се исфлекала мајица, долази кући прљаво, терају децу да спавају (иако неко дете дође у шест ујутру и тај сан му је важан), обрађују теме које њихови генијалци већ знају, гледају телевизор пред одлазак кући или пуштају у прашњаво двориште – недопустиво је л’ да?
И без обзира на то што могу, онако искрено, да разумем да је притисак на послу и стално разбољевање ситне деце највероватније главни узрок оваквог понашања, и даље не могу да пребацим у глави да су родитељи расположенији да своје, рецимо трогодишње дете под температуром, пуно шлајма, секрета и туге, оставе у вртићу где нема таквог загрљаја ни лека као код куће.
Они ће пре да ризикују него да прихватите чињеницу да се деца разбољевају стално (вероватно због истих таквих паметњаковића чија се болесна деца мешају са здравом) и да је то просто чињеница, те да је адреса којој треба да се пише молба за разумевање – послодавац.
Ако оголимо све, због чега нам је битније шта ће послодавац рећи од здравља нашег детета, а непосредно и туђе деце? Зашто нам је ризик на једном пољу атрактивнији од нелагодности на другом? Зашто се тако олако поигравамо са здрављем детета и потенцијалним траумама, док сопствени интегритет и проницљивост на једном пољу напуштамо да би на другом, шта, засијао? Да ли нам је лакше да направимо проблем онима који о нашој деци свакодневно брину тако што не поштујемо правила установе него да послодавцу кажемо: „Еј не знам да ли знаш, лудо је скроз… али деца су до четврте-пете године болесна сваки час, хајде да причамо о томе“?
Да ли је могуће да се скоро никада не зезнемо да се запитамо како то све изгледа оном малом, метар нижем од нас? Јер, знаш оно кад те сваки мишић боли, када не видиш ништа од суза, давиш се у кашљу и све ти хладно и тужно? Не брини, бебо, брине мама, него да ми то ипак фалсификујемо. Злу не требало.
Аутор: Hathor
Извор: 021.rs