Дефиниција родољубља је једноставна. Знају је и моји најмлађи ђаци. Препознају у песмама као „љубав за облак“, као Шантићев пркосни глас који отаџбину осећа на сваком месту „где је српска душа која“. Разумеју дубоку везаност за место одрастања у свему што нас окружује, резонују како домовина није простор омеђен границом, већ збир свега што носимо у себи, место где су људи које волимо, успомене, сигурно полазиште у будућност, кућица слободица, спокојство и мир.
Незгодно је што је овај романтични занос мојих ђака тонуо у стварности куда нужно улазе када затворе врата учионице. Код нас је родољубље за дуго престало бити осећање заједништва и припадности, солидарности и сигурности. Претворило се у значку на реверу иза које је све допуштено, у дреку и надвикивање са бусањем у прса, у такмичење ко је већи патриота, у међусобно обележавање издајника. Постало је све, само не оно што треба да буде. Али данас. Данас знамо. Бити родољуб, значи волети људе, бити солидаран, знати куда и зашто, говорити слободно, чинити све да нам буде боље…свима да нам буде боље, не само мени. Бити родољуб значи желети мир и слогу, радити најбоље што можеш, саслушати критику, усмерити се ка заједничком.
Родољубље се не доказује шајкачом. Родољубље не може бити позив на мржњу. Ако волиш децу, не говориш им да су глупи, заведени, да им се подмеће. Не поредиш наставнике своје деце са крвницима који су насумице стрељали. Не делиш народ на МИ и ОНИ. Не тетовираш реликте прошлости по кожи, већ их носиш у души. Не оптужујеш за издају, већ слушаш и уважаваш супротна мишљења, трудиш се да будеш део целине, научиш шта је исправно, радиш баш тако и останеш на страни правде, ма колико те то коштало, радиш баш онако како су та деца у школи учила да се воли и поштује домовима, не говориш им да иду ако им се не свиђа, чуваш им срце за будућност.
Прави родољуб не ставља значку. Вероватно је да никад и не размишља о себи као о родољубу.
Родољуби су данас глумци шабачког позоришта, прогнани из своје куће на импровизоване позорнице по кафићима, спремни да бране свој рад и идеју слободне сцене. Ако је позориште игра, ако је драма истина, не може се сабити у тесни круг политичке одмазде. Шабачки глумци то носе по Србији. Без њихове жртве и упорности, без њихове спремности да личну удобност подреде заштити општег интереса, позориште остаје само зграда отужног водвиља и потребе да се покаже ко је газда у кући. Родољубље је слобода. А слобода не трпи газду.
Родољуби су професори нишког факултета који су били протерани да се хране на казану јер нису дозволили да се студије српског језика и историје подреде тренутном интересу. Родољубље је знање о себи у простору интернационалног. Знање подразумева валидне аргументе. Аргументи морају бити у складу са интелектуалном чашћу. Јер, родољубље не трпи лаж.
Родољуби су данас сви они који су одбили да ћуте и мире се са неправдом, сви они који се не плаше да отворено пруже прст и покажу, сви они који су стали у одбрану струке, они којима је досадило да склањају очи од неправде, они који нису хтели да се покривају маглом сопственог облака, они који су видели како туђа несрећа није далеко било, већ заједничка мука. Родољубље је истина и разговор. Родољубље подразумева заштиту неприкосновеног. Захтева отпор у случају рушења. Није етикета. Није галама. Није позив на мржњу. Родољубље је слагање према циљу где свима на крају буде добро.
Аутор: Биљана Васић