Samo da ne budem kao moja mama i ta generacija – ono, posao, kuća, kuvanje, deca, muž, veš

maj 5, 2019

“Samo da ne budem kao moja mama i cela ta generacija, ono, posao, kuća, kuvanje, deca, muž, veš. Uhvatila sam sebe u takvom ritmu, pa sam se ubedačila i odmah upisala jogu, dva puta nedeljno. Kažem sebi, hajde, moraš nešto, poludećeš inače.”

Slučajno svedočim razgovoru dve mlade žene, u supermarketu, dok čekam da mi izmere trista grama šunke. Gledam ih. Lepe su, ležerno i moderno obučene, vitke i negovane. Ova što priča da neće da bude kao mama, napeta je, kao da je uključena u struju, mimika koja prati izgovorene reči prenaglašena je i uznemiravajuća za posmatrača. Vidim, snažno osećam – malo je njoj dva časa joge nedeljno. Nikako nije dovoljno.

Nismo ravnopravne, mame i mi. Poređenje je neizvodljivo. Mama nije imala internet i kompjuter, za početak. Ako je radila, posao je ostavljala kada bi izašla iz zgrade u kojoj je bila zaposlena. Laptop nije bio izmišljen, tako da nije donosila posao kući, niti posle sa tim laptopom šetala iz sobe u sobu i u kuhinju, vucarala ga gde god da se kreće po stanu i šta god da radi, kao svojevoljno stavljenu nanogicu. Mobilni telefon, prokletinju, nije imala ni držala 24 sata u rukama kao ti i ja sada. Mobilni telefon, prokletinja, u isto vreme i kompjuter, i telefon, i gps, i pošta da njime plaćaš račune, i prodavnica da preko njega naručiš cipele, tašne i poklone za svaku priliku, mobilni, prokletinja, da u svakom trenu proveravaš Facebook, Instagram, vesti iz zemlje i sveta, mobilni, prokletinja, da ti klikće na svaku dobijenu poruku, mejl i Viber. Mobilni, prokletinja, da skajpuješ sa drugaricom koja je trenutno u Aziji, čuje te i vidi, samo što te ne grli i ne ljubi, ali izmisliće i to, biće za našu decu da se teše kako nisu kao mi. Mobilni, prokletinja, još može i televizor sa milion kanala da bude, i bioskop jer ima Netflix, i džuboks jer ima Youtube.

Kako misliš da će dva časa joge da pomognu, došlo mi da je pitam. Evo, u supermarketu da se odmah spustimo nas tri na pod, dišemo i jogu radimo, ne bih zažalila, ne bi me bio blam, sve sestro, samo da pomogne.

Kao mama da budem, to mi je san snova. Ej, da mesim kolače, pijem kafu kod kuće ili kod komšinice, da se zna da su mi deca u sobi, a u toj sobi samo knjige i igračke, pa neka uzmu klinci šta hoće od tog blaga, šta me briga, sve dok nije interneta i svih ovih elektronskih sprava koje trogodišnje dete hakerski zna da koristi u odnosu na mene i moje skromno znanje. Sestro, brate, kako ćemo ti, ja i ova tvoja poznanica kojoj se žališ da preživimo sveopšte ludilo u kojem smo se zatekle i popucale kao tikve i prsle kao oblande, bez nade u izbavljenje i zaceljenje. Joga, pilates, brzi hod, rumba, samba, sve probaj, ali kao mama nećeš biti, sto posto. Bolje ili gore, ti proceni.

Ja ću kao moja Bela, “nisam to baš najbolje razumela”, da nabacim osmeh, naoružam dobrom voljom pa sve polako, i ništa me ne mrzi, i Milence će da plati račune i ode u nabavku i bude spoljni momak, a ja ću da skuvam i to po kući za čas da završim, pa ću posle da čitam i odmaram, popričam sa decom, odem do komšinice ili do Centriša jer sam zaboravila Milencetu da kažem da kupi alevu papriku i prašak za pecivo. I uveče ću obavezno da popunim ukrštenicu, onu što jednom nedeljno izlazi dupla, na obe strane novina. Pa ću ti reći sledeći put, ako nam se putevi ukrste, da li radi ta taktika. A ti meni ispričaj kako tebi joga napreduje, jel’ pomogla. Nadam se da će da radi. Važno je da pokušavamo, iako su se “vremena promenila”. Nećemo dići ruke i odustati, to sigurno. Preživećemo. Uspećemo. Samo mobilni, prokletinju, malo da zaturimo, ponekad, i pravimo se, kao, ne znamo gde je. To će sigurno da nam pomogne.

Autor: Mila Tansijević Mihajlović, iz knjige “Nisam to baš najbolje razumela”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama