Sastavi na temu: „Kada bih imao čarobnu moć”
Često sedim kraj prozora i maštam. Odjednom u ruci mi se stvori jedan neobičan štap. Rekao mi je da je on čarobni štapić i da će mi ispuniti svaku želju.
Ono što mi je prvo palo na pamet bilo je da umesto lišća na drveće okačim čokolade i bombone. Na trenutak sam zastao i malo razmislio. Toliko dece na svetu umire od gladi i raznih bolesti.
Jednim snažnim zamahom čarobnog štapića i velikom željom sva deca sveta bila su zdrava. Svi zajedno i dečaci i devojčice veselo su trčali za loptom, vozili bicikl i preskakali vijače u zelenim parkovima. Svet je izgledao kao najlepša bašta iz koje se čuo dečiji smeh i pesma.
Želeo sam zauvek da ostanem u toj čaroliji i ne vratim se u stvarni svet.
Jovan Graovac 3/2
Da imam čarobnu moć učinila bih da ceo svet bude zadovoljan.
Otišla bih u Srbiju i ljudima koji su u kolicima i ne mogu da hodaju, dala bih im moć da budu zdravi. Beskućnicima bih sagradila kuću u kojoj bi mogli da budu bezbedni. Ljude koji kradu decu, daju im drogu, zaustavila bih i učinila da ne budu zli i da se lepo ponašaju.
Naravno, to ne bih mogla sama da radim. Pomogla bi mi moja drugarica Tamara koja je jako dobra i voli da pomaže ljudima kao i ja. Deci bez roditelja pružila bih dom, gde bi odrasli.
Da imam čarobnu moć, pomogla bih svima kome je pomoć stvarno potrebna. Verujemda bi svako ko zna da se dobro dobrim vraća, uradio isto kao ja.
Jelena Roksandić 3/2
Kad bih ja imala čarobnu moć pomagala bih drugim ljudima. Moja čarobna moć bi svim ljudima dala puno sreće, ljubavi i radosti. Svi ljudi sveta bi imali dosta para, hrane, garderobe, kuće i automobile. Deca bi imala dosta igračaka i bila srećna. Niko ne bi bio gladan i tužan. Moja čarobna moć bi ukinula ratove i nasilja.
U takvom svetu bi vladao samo smeh i igra. A time bih i ja bila najsrećnija.
Dajana Andrašić 3/2
Da imam čarobnu moć, ja bih se pretvarao u čarobnjaka. Mogao bih da se pretvorim u sve što poželim. Pomogao bih velikima da ozdrave, a malima da ispunim želje. Leteo bih sve do Meseca. Dotaknuo bih zvezde na nebu. Plivao bih sa kitovima u okeanima. Delfini bi mi bili prijatelji. Poleteo bih i na ćilimu preko pustinja i planina. Leteo bih sve do Kineskog zida. Vratio bih se u doba faraona i gledao kako Egipćani zidaju piramide. Skoknuo bih i do Cezara sa kojim bih gledao borbu gladijatora i lavova. U Africi bih se igrao sa žirafama i
leopardima. Išao bih na još mnoga mesta, samo kada bih imao čarobnu moć.
Aleksandar Momirović 3/2
Događaj koji ću pamtiti Bio je lep sunčani jesenji dan, a ja sam sa nestrpljenjem očekivala trenutak kada ću sa razredom i učiteljicom poći na izlet. Hodajući ka izletištu veselo smo razgovarali i jedva čekali da stignemo do etno parka „Tulba„. Uspon je bio visok i naporan, a mi smo kao vrapčići stalno zapitkivali učiteljicu jel ima još puno ? Prizor koji smo uskoro ugledali oterao je i najmanji bol u nogama i obrisao i poslednju kap znoja. Lišće na krošnjama šumice veselo je treperilo kao da je htelo da nam poželi dobrodošlicu. U srcu šumice nalazi se etno selo koje kao da nas je vratilo u neko prošlo doba. Mnogo sam želela da uđem u muzej ali to je ostala samo neostvarena želja. I ovoga puta moje nestašno detinjstvo prekinulo je lepotu tog dana. Sa drugovima trčala sam po šumici i sama neznam kako osetila sam jak bol na ruci, da, tog trenutka kamen je bio na pogrešnom mestu. Pogled mi je pao na moj prst, o ne, opet isto, strah, a mame nema tu ali tu je jedno milo lice, jedna nežna ruka koja menja maminu, da, to je ruka moje učiteljice Jasmine Stanisavljević. Bol je bio veliki ali ruka učiteljice koja me je mazila sve je to ublažila. Čekala sam mamu, ubrzo je došla po mene, bila je zabrinuta ali i hrabra kao i uvek. Bilo mi je teško da ostavim drugove koji su bili pored mene. Otišle smo u dispanzer, a onda u bolnicu. Tada su svi strahovi nestali, znala sam da idem kod najboljeg doktora Nenada Sretenovića. Imala sam osećaj da je srećan što me vidi ali isto tako i tužan zbog razloga koji me je tu doveo. Znam da sam mu obećala 24. aprila da više nikada neću doći zbog povrede, a eto sad sam prekršila dato obećanje. Sve je ovo teško i bolno za mene, mamu, učiteljicu, drugove i doktora, a ja svima kažem, sve će biti uredu kad sam u rukama mog belog oblaka, doktora Nenada Sretenovića. Biće ovo doživljaj koji ću pamtiti celog života i biću zahvalna učiteljici za njena milovanja, doktoru za njegovu humanost, Igoru, Aleksi, Nikoli Prvuloviću, Petru, Sanji, Oliveri i Ivani što su pravi drugovi i odmah su zvali da me pitaju kako sam i došli da me obiđu. Hvala najboljoj učiteljici na poseti, to mi je dalo snagu da izdržim. Jelena Gvozdenović 4-2