Данас се сви труде да буду савршени родитељи. Од момента зачећа постају робови идеје да се ни у чему не сме погрешити. Сугерисано им је да свака, и најмања, грешка, прави тектонске поремећаје у животу детета.
Родитељ данас мора бити потпуно посвећен и оставити свој живот на олтару најздравије исхране, нових метода, ергономских играчака. Он не сме никад посумњати у себе, ни помислити да није дорастао улози која га је снашла. Недостојно је да после неколико непроспаваних ноћи или усред вишесатне дреке пожели да одустане и врати у свој претходни живот, само да пожели, само на један трен, иако сад, због тог трена, опет неће спавати пар дана јер ће га појести грижа савести.
Ево зато неколико теза као прилог за савршено родитељство.
Савршени родитељ би требао да се забрине ако (је/се) његово дете:
– Свакога дана, по цео дан, потпуно чисто,
– Редовно распрема собу, не оставља иза себе прљаве судове, пешкире и чарапе; истовремено се чуди јер то некоме баш сад смета,
– Никада не свађа, не доказује да је у праву или је жртва страшне неправде,
– Никада није дошло из школе са објашњењем да је лоша оцена настала зато што је наставник дао задатке из градива које није предавао, или са утехом да су сви урадили лоше, а оно није најгоре, чак је и онај што увек све зна и који је контролни ђак за цело одељење (онај за кога родитељи увек кажу: како он може, а ти не можеш) добио четворку, што, наравно, значи да је контролни неурадив за нормално биће,
– Никада не лаже, бар у покушају,
– Никада не касни, наравно, увек са разлогом, не својом кривицом, и запрепашћено је драмом коју правите,
– Воли све да једе и не буни се, срче без протеста, никада не тражи хамбургер и предност даје спанаћу, а не пици, јер разуме принципе здраве исхране,
– Прихвата и поштује све савете изречене благим тоном зато што уважава искуство и добру намеру родитеља, а истовремено не показује знаке неиздржа, досаде, не зева и не говори да мора овог тренутка да почне са учењем,
– Баш никада није пожелело да буде дете неких бољих родитеља од вас, па да буде срећно,
– Жели да проводи време са вама, а не са другарима, одрекне се блејања око зграде јер му је драже да буде у кругу породице,
– Вам увек све говори јер разуме да бољег пријатеља од вас не може имати,
– На питање ко му је идол, наведе једног од родитеља, а не омиљену звезду,
– Прича тихо, изговара целе реченице без гримаса, махања рукама, лупања вратима, демонстративног устајања, певања док му нешто причате, цупкања и намештања фризуре…
Стварно се треба забринути ако ваше дете не ради овакве ствари. Два су могућа узрока.
Први је у родитељима који вероватно лажу јер сва деца раде ово, само то ретко ко признаје, него се једе у самоћи и мисли да су сви бољи од њега, и пита се чиме је то заслужио, у чему је погрешио, па да његово дете буде најгоре.
Има и оних родитеља чија деца стварно не раде ништа од овога, али они треба да одговоре себи да ли гаје дете или сопствену сујету. Када ће њихово дете бити дете? Да ли је то дете или њихова потреба да буду савршени… што значи да нису, јер да јесу, не би преко детета пеглали сопствене биографије.
Други узрок је можда и у детету. Ако дете у последње време ради нешто из бар три побројане тезе, стварно треба да се забринете. Сигурно је нешто забрљало, па сад вади флеке док олуја не прође.
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца